Povodom međunarodne kampanje 16 dana aktivizma usmerene ka zaustavljanju nasilja nad ženama i devojčicama, pitali smo pesnikinju i aktivistkinju Jelenu Anđelovsku da nam piše o važnosti i efikasnosti akcija u kojima učestvuje.
Ženama je uglavnom poznato razvijanje taktika zaštite bilo u javnom ili privatnom prostoru. Dok po mraku idemo ulicom, naviknute smo na borbeno stanje. U noći, hodajući sama, vadim ključ iz torbe i nosim ga kao znak da stanujem evo, baš tu, iza ćoška. Čujem li uporne korake, ili nekoga iza sebe, uvek se zaustavim i odlučno pogledam ko je. Osvrnem se u strahu, ne dozvolim da mi priđe suviše blizu. To iznenadi nepoznatog. Ali na koga pomislimo kada kažemo „nepoznati“? Uvek na muškarca. Ovo nikako ne znači da su svi muškarci nasilni, ali znači da većina nasilnika jesu muškarci koji biraju da budu zlostavljači. Ovo takođe ne znači da je nasilje nad ženama samo ženski problem, jer je ono problem svih ljudi, svih klasa, rodova, socijalnih statusa, polova. Opet, drugačije je kada pravimo sigurnosni plan naspram poznatih ljudi, i to u sopstvenom domu. Osluškujemo kada on stigne kući, prepoznajemo način na koji hoda, diše, skida kaput, da li će napasti ili neće, nas ili dete. Priča o alkoholisanim i nezaposlenim muškarcima koji maltretiraju je laž. Nasilje je isključivo zloubotreba fizičke, emotivne ili ekonomske moći muškarca nad ženom. Svako drugo objašnjenje je relativizacija nasilja koja ga prolongira na opštem planu, i ostavlja pustoš za buduće generacije.
Hoću da pružimo otpor nasilju! Zato je važna, između ostalog, kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Akcija je međunarodna, odvija se u preko 100 zemalja sveta, i traje od 25. novembra do 10. decembra. To je period u kom se koncentrisano govori i organizuje na temu nasilja nad ženama. Ženske grupe rade akcije u institucijama, i na ulici, i svaka godina potvrđuje da u ovom periodu žene više prijavljuju nasilje, očigledno ohrabrene javnim govorom. Trupa Act Women (osnivačice: Zoe Gudović i Biljana Stanković Lori) je tokom dugog niza godina igrala različite tematske, ulične performanse u okviru „16 dana“. Tokom izvođenja su se dešavale prijatne i neprijatne situacije, ali je trupa postojano stajala, govorila, pevala u ime žena. U njihovom prisustvu nijedna žena nije mogla biti povređena! Dugo sam mislila da u mom prisustvu, nijedno dete ili žena ne mogu biti povređeni. Šta bi me sprečilo u tome da zaštitim ženu ili dete od nasilja? Strah, fatalna ideja da se ne treba mešati, nebriga, to što je lakše da se sklonim jer svako ima „dovoljno problema“.
„Hvala svima koji su sinoć gledali kako me jedan čovek fizički maltretira. Hvala što niste pomogli,“ ovo je pre nekoliko dana na Facebook-u napisala žena koju poznajem. Ispod je sledio niz komentara, i pored jednog o tome da treba da „razume“ nasilnika i da nije dobro „blatiti ga“ pominjući mu ime, većinu komentara dale su žene koje podržavaju prijavu policiji, poručuju da nije sama. U međuvremenu, ona se odlučila i prijavila ga. Ovde postoji niz pitanja, prvo je nereagovanje prisutnih na nasilje, drugo je stav da ne treba pominjati ime nasilnika. Suprotno, ja sam uverena da ga je neophodno javno imenovati, kao primer svim eventualnim nasilnicima koji čuvaju svoj „ugled.“
No, zadržaću se na nečemu trećem – na bolu, koji sam danima osećala zbog njene situacije, na dezorijentaciji koju sam osećala kao i mnogi upućeni u događaj (kao i ona sama). Obuzele su me misli o svemu što joj se može desiti ako nastavi da ćuti o proganjaju. S druge strane, dovoljno često policija reaguje aljkavo, ili nikako, ili ponižavajuće za ženu, tako da se ona povuče i nakon što prijavi. Zato je važno znati da su SOS službe dostupne koliko god mogu, kao i da postoji telefon za pritužbe na rad policije koji sam više puta pozivala, upravo radeći na SOS telefonu, pre mnogo godina.
Pitala sam članice Mreže Žene protiv nasilja, kolika je javno-politička snaga i uticaj ove Mreže?
-
Feministkinje su svakako stub odbrane prava na život bez nasilja, i još jednom u istoriji staće na put opresiji nad ženama! Mreža je u prošloj godini uz podršku 8.000 građanki i građana podnela inicijativu Vladi Republike Srbije za proglašenje 18. maja Danom sećanja na ubijene žene žrtve nasilja. Posle samo 10 dana od predaje potpisa VRS je prihvatila inicijativu i proglasila ovaj datum danom sećanja. S druge strane, 25 SOS telefona organizacija članica Mreže Žene protiv nasilja iz 18 gradova i opština u Srbiji i posle dve decenije rada funkcionišu na volonterskoj bazi ili uz podršku međunarodnih fondacija. Država nije u kontinuitetu izdvajala sredstva niti sa lokalnog, niti sa nacionalnog nivoa za rad SOS telefona, niti je, u skladu sa obavezama, formirala besplatnu SOS liniju koja će raditi 24 sata 7 dana u nedelji.
SOS službe se, pored ostalog, bave podrškom ženama u akutnoj situaciji, i vrlo često one, koje zovu SOS, prvi put ispričaju svoju priču, ta se priča ne propituje, žena u razgovoru može biti onakva kakva jeste, a takav razgovor je put ka slobodi. Sećam se da je u Autonomni ženski centar jednom ušla krupna i tiha žena, s namerom da prijavi nasilje. „Slobodna sam jedino na poslu. Tamo malo odahnem.“ „To je nešto,“ rekoh, „bitno je da imate mesto da odmorite.“ „Ali, ja radim kao stražarka u zatvoru,“ odgovorila je. Njena situacija mi ostaje u glavi kao simbol suženja unutar slobode. Ko to odlučuje o razmeri naše slobode, ko to odlučuje o našem kretanju, u odnosu na koga mi merimo jednakost, ko „uzima“ naš život i smrt u svoje ruke? Aktivistkinja Anđela Dejvis se pita, da li postoji mesto gde “sebe možemo potpuno uneti u jedan prostor“, mesto gde smo baš ono što jesmo. Mesto slobode. I ako ne postoji, znam da su žene sposobne da ga kreiraju. Ako već imamo moć da negujemo sve oko sebe, onda imamo moć da negujemo i sebe, i da udruženo negujemo jedna drugu. Malo kritičkog razmišljanja učiniće da se zapitamo zašto je (ponekad i ženama) toliko odbojno međusobno organizovanje i poverenje, ali i da se zapitamo ko nam je ustvari podrška.
Dakle, ostaje bitna tema, kako mi uopšte uspevamo da ublažimo bol od sveg nasilja koje vidimo, čujemo i doživljavamo. Osim svakodnevnih individualnih borbi, kolektivna borba je veoma važna (a i zabavnije je u društvu). Anđela Dejvis je naziva „kolektivna samobriga/samonega.“ Iskustvo mi govori da „manje grupe“ kao što su lezbejske ili romske ženske grupe, imaju razvijeniji ovaj pricip, koji se često podvodi pod izdvojeno „identitetsko“ pitanje. Ili, kao izdvojeno pitanje koje se tiče samo tih grupa. Onda kada budemo razumeli da su strategije održavanja sigurnosti i poverenja jednake za sve ljude, a da su u „manjim grupama“ već prilično izoštrene, dostupne da ih koristimo, shvatićemo ogromnu snagu koja postoji za otpor nasilju. Otvorena razmena, bilo preko socijalnih mreža (kojima mnoge žene uopšte nemaju pristup), ali pre svega, direktna razmena, svako okupljanje prijateljica i prijatelja, i otvoreni razgovor, već je kretanje ka olakšanju, i otporu.
„Četiri žene, pevajući traže svoje mesto među iscrtanim oblicima tela na ulici, isprobavaju ih… U početku se kreću sporije, Ana ne ispuštajući odeću za bebu, Mila noseći pijačne cegere, Safeta u pidžami sa četkicom za zube i Marija sa otvorenom knjigom.“ Ovo je početak prve scene za ulični performans koji sam pisala povodom „16 dana aktivizma“ 2009. godine, ticao se femicida: ubistvo žene zato što je žena. Prethodne 2008. godine ubijeno je 49 žena i priče koje su glumice trupe Act Women tada izvele na ulici bile su kombinacija različitih ženskih priča. Ove godine, od 01. januara do 30. juna, od strane poznatih muškaraca je ubijeno 15 žena. Na sajtu Mreže Žene protiv nasilja stoji obaveštenje u kom se napominje da i dalje ne postoji obavezna zvanična statistika nadležnih institucija, i da zajednica čuje samo o ubistvima koja se pominju u novinama, odnosno u „žutoj štampi“ koja masovno pravi rijalitije od ubistava žena, osuđujući njih, a objašnjavajući i pravdajući ubicu, kao nekog tužnog heroja, žrtvu društva, i sl.
Kako da zaustavimo nasilje muškaraca nad ženama?! Jasno je da nema brzog recepta za ovaj duboki i stari problem. Uostalom, brza rešenja nametnuta od društva profita samo nas udaljavaju od ljudskosti – npr. ideja brze zarade para, velikih para, na bilo koji način, brzo utišavanje nezadovoljne dece, i to naravno, bilo kojim sredstvima, pa ideja da se žene učine onakvim kakvim nas zamišljaju, poslušne i nasmejane, itd. U osnovi ovoga je poniženje ljudskih bića. U osnovi nasilja nad ženama je stav da smo manje vredne, i na kraju, da nam se može oduzeti život. Ovo pitanje je političko, ono je problem čitavog sistema koji uporno podgreva razdor među rodovima, insistirajući na ostajanju u ulogama (žene su pasivne, muškarci aktivni i sl.) i pod pritiskom koji nas udaljava od nas samih – vrpoljimo se u neslobodi.
Zato, i ove godine, ženske organizacije širom Srbije autonomno, a zajedno pripremaju ulična dešavanja, susrete u školama i drugim institucijama. Proverite grupe u svojim gradovima i pridružite se šesnaestodnevnim akcijama. Između ostalih, to su: SOS telefon Odbora za ljudska prava iz Vranja, SOS Leskovac, SOS Vlasotince, Ženska romska mreža Banata (broji 4 organizacije), Femina Kraljevo, Ženski centar Užice, Udruženje romkinja Osvit iz Niša, SOS Novi Sad, Rekonstrukcija ženski fond, Autonomni ženski centar, Beograd.
