Sedamdesetih godina je pokrenuta ozbiljna rasprava u norveškim novinama o ženskom pitanju, ali je postojala tendencija koja mi se nije dopadala, tendencija samosažaljenja, jadikovanja među ženama. Film «Supruge» je, nasuprot tome, autoironičan.
Ciklus filmova norveške rediteljke Anje Brejen prikazan je u Jugoslovenskoj kinoteci u oktobru 2016. godine. Tim povodom, sreli smo se sa ovom autorkom britkog jezika, koja stoji iza nekih od najznačajnijih norveških filmova osamdesetih. Kao prva žena koja je diplomirala režiju na francuskim studijama filma, a koja je odrasla uz muške kinematografske uticaje, u svojoj sedamdeset i sedmoj godini i dalje oštro i fokusirano govori o ravnopravnosti žena. Proglašena feministkinjom, a deklarisana jednostavno kao filmski stvaralac, ova autorka se bori za ravnopravnost kroz svoju dugu karijeru – duhovitim pristupom važnim temama, dubokim razmatranjem konkretnih problema i nadasve iskrenošću.
Draga Anja, zadovoljstvo je upoznati Vas! Pre svega moram da priznam, pomalo sramežljivo, kako nisam imala priliku da se susretnem sa Vašim filmovima pre ove retrospektive. Hajde da počnemo upravo od filma “Supruge”, koji mi je, posebno u kontekstu časopisa, privukao pažnju. To je prilično duhovit i inteligentan film, takođe o ženama. A da ne pominjemo koliko je i dalje savremen!
Sve je počelo od pozorišne predstave koju je nekolicina nas radila, pisala i režirala, a koja se zatim izvodila u školama tokom 70-ih godina. U to vreme, bila je radikalna. Postojala su dva dela – jedan je sama predstava, a druga je bila diskusija, ženska debata. Otkrila sam da mnoge žene – za koje smo mi verovali da su potlačene – nisu imale ni blizu takvo mišljenje o sebi. Ovo me je i podstaklo da napravim film.
Moram da se složim. U našim društvenim krugovima, ljudi propovedaju među onima koji su već osvešćeni. Retko se pokreće konstruktivan razgovor među publikom neistomišljenika.
Ovo je takođe referenca, prilično jasna, na film Džona Kasavetesa, “Muževi”. On je čak pisao o mom filmu! Ali se nikada nismo lično upoznali. Napravila sam dva nastavka, a i on je želeo da napravi drugi film, koliko sam čula.
Pre mesec dana je, igrom slučaja, i Kasavetes imao retrospektivu u istoj bioskopskoj sali, te su i “Muževi” ovde prikazani nedavno.
O, divno! Dobro je to znati.
Interesantna stvar koju bismo mogli da pomenemo, jeste da je on reditelj sa vrlo neobičnim «ženskim» pogledom na razne stvari, imajući u vidu da su u velikom broju njegovih ostvarenja žene glavni akteri, a on se zaista suptilno i precizno bavi ovim temama.
Naravno, ali u tom smislu, moj film nije odgovor na njegov, već odgovor na scenu kojom se njegov film završava. Kada razmislite malo bolje o tome, muškarci ne osećaju žaljenje i paniku zbog napuštanja svakodnevnog života koliko je to slučaj sa ženama. Ovo je, na neki način, i bila moja polazna tačka.
Da se vratimo malo unazad, na polaznu tačku Vašeg bavljenja filmom: koliko sam pročitala, te 1962. godine bili ste prva norveška žena koja se upisala u filmsku školu u Francuskoj.
Da, ali u to vreme, nije bilo filmske škole u Skandinaviji; u Švedskoj i Danskoj se to prvo desilo, negde 1965. godine. Poznavala sam reditelja kog sam poštovala, a koji je pre mene otišao u Pariz. Razgovarala sam sa njim i izabrala Francusku umesto Holandije, na primer. Mogli smo da uzmemo studentske kredite, pa sam otišla da naučim jezik, a takođe sam radila i kao sekretarica režije na jednom dugometražnom filmu. Nakon toga, prijavila sam se za stipendiju, jer nismo imali dovoljno novca kod kuće, te sam je i dobila. Tako sam otišla.
Dakle, vi ste bili tamo tokom Novog talasa?
Da! Gledala sam “Živeti svoj život” kada je bila premijera u Kinoteci. Svaki ručak smo provodili razgovarajući o filmovima, to je bio inspirativan period. Za Francuze je bilo teže da budu primljeni u ovu školu, jer su morali da prođu izvesne formalne pripreme, tako da je bilo mnogo više stranaca. Bila sam jedina devojka u svojoj klasi, jedina koja je studirala filmsku režiju, a neki od mojih kolega sa fakulteta su Teo Angelopulos i Žan-Žak Ano.
Vau! Bili ste, zapravo, jedina žena među njima?
Da, bilo je devojaka sa montaže ili studija produkcije, ali niko od njih nije studirao režiju. Morala sam da se borim da me prihvate, jer su mi u početku govorili: Oh, dobićeš decu i onda ćeš prestati da snimaš filmove… To je duga priča. Stalno sam pričala kako sam se osećala kao dete bez majke, sa mnogo fantastičnih očeva! Imali smo Bunjuela, Felinija, Bergmana, a jedina rediteljka čiji smo film gledali je Leni Rifenštal, njen “Trijumf volje” (smeh). Kasnije je došla Anjes Varda i tako dalje. Možda smo pogledali i neke neme filmove Žermen Dilak, ne mogu da budem sasvim sigurna.
Dakle, Vi ste praktično počeli da snimate filmove bez nekih referentnih tačaka u ženskom filmskom stvaralaštvu. Tako nešto je danas gotovo nezamislivo.
Može se tako reći. Ne znam, doduše, da li sam nekada razmišljala o tome na taj način.
Mislite li da pravi neku razliku činjenica da je glavni junak muško ili žensko, ukoliko je tematika u svojoj srži ženska? Ili u samom početku niste ni bili toliko zainteresovani za ženska pitanja?
Znate, moji prvi filmovi su takoreći o muškarcima, i sa muškim protagonistima. Nakon toga sam se više posvetila ženskim junacima, čak i među ovim «muškim» pričama. Teme su bile prilično raznovrsne, rekla bih.
Vaš film “Supruge”, koji smo već pomenuli, izgleda kao neka vrsta nepretencioznog ženskog manifesta. Zabavan je, a ovakav pristup je upravo ono što kompleksna pitanja o ženskom identitetu čini pristupačnim široj publici.
Za mene je važno da stvari izgledaju prirodno. Sa nekim od glumica sam radila ranije, na već pomenutoj pozorišnoj predstavi, a to je verovatno i očigledno; one su sve zaista divne. Bilo je dosta improvizacije, zapravo smo imale poneke fiksirane tačke u scenariju, ali bismo scene do kraja napisale tek noć pre, tako da je sve bilo veoma sveže. Posebno sam zadovoljna poslednjom scenom, kada se svađaju na brodu, pa jedna od njih kaže: Da, mi smo potlačene! I prasne u smeh. U to vreme se pokrenula ozbiljna rasprava u norveškim novinama, ali je postojala tendencija koja mi se nije dopadala, tendencija samosažaljenja, jadikovanja među ženama. Ovaj film je, nasuprot, autoironičan.
Da, i dosta razotkrivajuć. Oni se poznaju od detinjstva i nema međusobnog zavaravanja. Takođe, tokom prikazanih proslava postaju jasnije sopstvene odluke i život koji je protekao. Ali, šta je sa filmovima koje ste napravili deset ili dvadeset godina kasnije? Da li se Vaša stvaralačka inicijativa promenila nakon ovih godina?
Klima pomenute diskusije postajala je sve hladnija, pogotovo deset godina kasnije, tako da smo odlučili da film snimimo tokom zime. Zato one beže uoči Božića (smeh). Godina koje je prvi film napravljen proglašena je od strane Ujedinjenih nacija godinom žena, tako da smo se nenamerno priključili ovom talasu. Deset godina kasnije, pomislila sam – u redu, ovim ženama je potreban novi film.
Da li ste sedamdesetih putovali sa svojim filmovima? Da li se sećate prvih reakcija?
Bilo je mnogo ljudi koji nisu voleli “Supruge” na početku, ali jedan kolega mi je, godinama kasnije, rekao kako stvarno uživa u njemu! Takođe, kritičari nisu mislili da je uopšte bilo šta u vezi sa filmom zabavno, ali to su, moram priznati, bili uglavnom stariji muški kritičari. Oni su tada i dalje podržavali muški film, ako mogu to tako da kažem.
“Supruge” su bile zabranjene za gledaoce ispod 12 godina i bile su veoma popularne među bioskopskom publikom.
Dobili ste i neke veoma poznate nagrade. Koliko su one zaista važne ili da li se ispostavi da su zgodan alat u filmskom poslu?
Mogu da pomognu, razume se, posebno nominacije u Kanu. Imali smo mnogo rediteljki u Norveškoj, ali bioskopska tradicija je ipak patrijarhalna. To je dugo bilo isključivo muško igralište, ali je sedamdesetih godina eksplodiralo, pa smo lakše dobijale novac za filmove. Mi smo imali državne kompanije koje su nam davale novac i imali su daleko više poverenja u nas kao autorke. Finansiranje je postalo mnogo teže danas, a tako dug period prikupljanja novca onemogućuje filmu da bude aktuelan.
Da, morate gledati u budućnost i predvideti koje će teme biti važne. Isto tako, određeni fondovi ciljaju na konkretne, unapred određene priče ili stilove, što je sasvim sumanuto.
Ja sam u kontaktu sa mlađom generacijom u Norveškoj, a oni rade sve kako bi pravili jeftinije filmove, što je od ključnog značaja. Upoznala sam mnogo njih, zvali bi me kada su se sastajali. Držala sam, naravno, i master klasove, ali ja nisam ljubitelj govora, ne propovedam, više sam u potrazi za dijalogom. Tokom žive debate možete daleko bolje poentirati.
Pasivnost je ogroman problem, treba postavljati pitanja i dizati glas. Vi, kao autorka, možete takođe dobiti nešto od svoje publike na ovaj način.
Apsolutno, ja pripadam drugom vremenu i filmskom nasleđu, te sam željna da čujem nova mišljenja. Kada me pitaju da li je teško biti žena u filmskoj industriji, moram reći da je veći problem biti stara (smeh).
Koje savremene rediteljke posebno cenite?
Kad se proslavljalo 50 godina filmskog festivala u Kanu, održan je sastanak svih žena reditelja koje su bile u konkurenciji, i tada sam srela Džejn Kempion koja me je impresionirala. Ona je takođe bila jedina žena koja je osvojila nagradu, a izgledala je neverovatno među svim tim muškarcima u smokinzima, kad su ustali da budu fotografisani. Imala je sivu haljinu, ali ja sam joj rekla: Trebalo je da obučeš crvenu haljinu! Ima mnogo mladih žena reditelja danas u Skandinaviji, one biraju da tipične muške uloge povere ženama i važno je imati sve ove različite pristupe. Filmska škola u Norveškoj prima 50% muškaraca i isto toliko žena, ali žene na neki čudan način nestanu posle škole. U tom smislu, bila je potrebna pozitivna diskriminacija, pa je vlada ponudila novac za žene reditelje, ali su one to odbile – nisu želele nikakvu privilegiju samo zato što su žene.
Pa, ja moram da kažem da se slažem. Ravnopravnost je dobijanje sredstava ukoliko imate dobru ideju, a ne zato što ste žena.
Tendencija da se određena količina žena, koja stvara u istom trenutku, nazove filmskim talasom je takođe moderna. Mi smo imali pravi talas tada, sedamdesetih, ali to nikada niko nije zvao tim imenom. Možemo ga nazvati talasom jedino kada se osvrnemo unazad.
To je u današnjem trenutku više marketinški alat, nažalost.
Imajući to u vidu, mislim da nam opet treba novi talas. Neki mali će biti sasvim dovoljan (smeh).
U tom slučaju, mali ćemo i pokrenuti! Hvala, Anja.
