Pravljenje lutaka često podrazumeva kombinaciju raznih veština, razvijenu kreativnost i golemu maštu. Gotova lutka, načinjena po nečijoj meri i želji, posve je magičan proizvod tog predanog rada. Sigurna sam da mnoge devojčice pokušaju ili barem požele da same naprave sebi lutku. Veliki je to izazov i samo najupornije uspeju u tome. Razumljivo je da je mnogima lakše i lepše da izaberu najlepšu iz blještavog izloga. Nekada je dovoljno poželeti je dovoljno jako. A na kraju godine to često i uspeva.
Andrea Darabašić je, umesto šetnje po krcatim tržnim centrima, izabrala da na Instagramu pretraži preporuke za najlepše lutke – univerzalni i najočigledniji poklon za Božić i Novu godinu. Prednost ove njene pretrage je taj što nam je omogućio da vam predstavimo čitav spektar lokalnih brendova ručno rađenih lutki: iz Kragujevca, Stare Pazove, Ledinaca, Sarajeva i Beograda. Andreina priča sa pet čarobnica ovog zanata pored inspiracije, motivacije, materijala i dobre energije od kojih nastaju njihove lutke, otkriva vam i prečicu do Deda Mrazovog inboxa.
Da krenem u Instagram potragu za poklonima bila sam inspirisana jednim dečakom koji još veruje u Deda Mraza i svake godine mu piše. Pre nekoliko godina za Božić je poželeo lutku Robi Robota, po uzoru na lika iz jednog nepopularnog crtaća. Ali takve lutke nigde nije bilo da se kupi, čak ni na Amazonu. Ipak, u jednoj magičnoj radionici unikatnih lutaka, jedan Elf je napravio jedinstvenog Robi Robota. Na Božićno jutro dečaka je pod jelkom čekao željeni lutak. On i dalje svakog decembra piše Deda Mrazu. A ja sam krenula u potragu za čudesnom radionicom.
Lulu lutke
“Lutke nas uče i usrećuju”
Tijana Danguzov i Bojana Crnobarac
Zašto ste počeli da se bavite ovim poslom?
Odrasla sam na selu i znajem mnogo ručnih radova. Svoje kreativnosti i sposobnosti želela sam da objedinim u jedan hobi – pravljenje lutaka. Kao prosvetna radnica učim decu, sa njima radm, oni mi pomažu u samom radu i moji su najveći kritičari.
Ko je vaša junakinja na koju se ugledate, izmišljena ili stvarna?
Junakinja na koju se ugledam je priroda. Pokušavam da budem originalna a inspiraciju za svoje lutke nalazim u prirodi, tako da su i boje i materijali sa kojima radim pretežno prirodni.
Koja je lutka Vašeg detinjstva?
Pošto sam rodjena pre četrdesetak godina, kada nije postojao veliki broj lutaka, imala sam samo jednu lutku – Barbiku koja se tek tada pojavila i znam da sam je dobila od drugarice iz Beograda. Sećam se da je imala otvorene šrafove na rukama i nogama ali je bila hit u celom komšiluku. Svi smo se sa njom igrali.
Šta najviše volite kod ovog posla?
Najviše volim da kombinujem boje u izradi lutke i da im kreiram garderobu koja je i za odrasle primamljiva. Kad ljudi vide moju lutku traže od mene da im sašijem isti komad odeće koju lutka nosi.
Od čega pravite lutke?
Naše lutke su pretežno od prirodnih materijala, pamuka, lana…Punimo ih silikonskim antialergijskim punjenjem, torbice su od vunenog filca, kosa je od vunice, lice je ručno vezeno, odeća za lutke može da se presvlači i svaka lutka ima svoju garderobu. Ne koristimo lepak niti tvrde delove tako da su lutke primerene svim uzrastima i mogu se prati. Lutke su radjene za igru i razvijaju finu motoriku kod dece dok ih presvlače.
O čemu pišete Deda Mrazu ove godine?
Možda ćete se iznenaditi, ali ja ne volim Deda Mraza i ne pišem mu pa tako ni moja deca. Roditelji su me naučili da volim svet i život oko sebe koji je neiscrpan i ima toliko stvari koje mogu da nas inspirišu i usreće (pa i jedna malena bubamara!), da mi jedan Deda Mraz nikad i nije nedostajao.
Mommy’s imaginary friends
“Moj način da kažem svetu kako ga vidim”
Irena Vulinović
Zašto ste počeli da se bavite pravljenjem lutaka?
Razne okolnosti su uticale na to, ali svakako ljubav prema ručnim radovima, pa čak i ljubav prema modi. Želela sam da radim nešto samostlano, a ono što sam imala da uložim bilo je moje znanje o dizajnu i umetnosti, moje spretne ruke i brdo vremena. A lutke kao da su se nekako tu same nametnule. Ja sam nastavnica koja je lutkarka, sviđa mi se kako to zvuči.
Šta najviše volite kod ovog posla?
Kreativnu slobodu. Volim to što mogu da primenim svoje znanje i veštine, i da upravljam svojim poslom onako kako verujem da treba. Volim što mi pravljenje lutaka omogućava da se osamim i sanjarim.
Ko je vaša junakinja na koju se ugledate, izmišljena ili stvarna?
Kao mala volela sam Modesti Blejz. Volela sam sve u vezi sa njom, kako je odvažna i spretna i kako izgleda u onim tesnim pantalonama. Danas, mogla bih reći da mi se dopada Ray Eames. Prvo, profesionalno bi mogla biti jedan od mojih uzora, ali daleko mi se više dopada utisak koji je ostavila na mene kao žena. Na fotografijama ona izgleda tako jednostavno, neopterećena slikom o sebi i kao da se neviđeno dobro zabavljala dok je živela svoj skladni život.
Ko voli da se igra sa vašim lutkama?
Moja deca. Deca vole da se igraju, jer one i jesu, prvobitno, njima namenjene. Ja se igram, neprekidno. Kada igra prestane, verovatno ću i prestati da ih pravim.
Neki kažu da su lutke samo za devojčice, ali ja se ne slažem.
Šta Vam je inspiracija?
Sve i svašta me inspiriše. Mislim da me najviše inspirišu ljudi koji me okružuju. Ako volite da posmatrate ljude, onako kako to zamišljam da pisci i glumci rade, eto zabave. Stereotipi takođe mogu biti inspirativni. Možda su lutke moj način da kažem svetu kako ga vidim.
O čemu pišete Deda Mrazu ove godine?
Bila sam dobra devojčica prekjuče, ostalim danima – onako, kao i svake godine, uostalom.
Volela bih da mi Deka ove godine donese više odlučnosti. Toga mi nekako najviše fali. I može neka knjiga, bogato ilustrovana i da misriše lepo, na novu knjigu.
OlgaS
“Maštom i tkaninama unosim promenu u svoje okruženje”
Olga Stamenović
Ko je vaša junakinja na koju se ugledate, izmišljena ili stvarna?
Ne bih mogla da se opredelim samo za jednu, pre bih rekla da je to niz žena iz moje familije, samoukih snažnih i sa vizijom. Bile su i ostale moj uzor u svakom pogledu i na svim poljima. Ponosna sam što nastavljam taj niz.
Zašto ste počeli da se bavite pravljenjem lutaka?
Manuelni sam tip, celog života sam nešto pravila. Započela sam sa pravljenjem lutaka bez velikih ulaganja, a tkanine su mi bile najpristupačnije i najinspirativnije. U eri konzumerizma jako je teško sačuvati uspomene. Usled praćenja modnih trendova odevni predmeti kratko traju. Upotrebljeni i preoblikovani u lutke, započinju još jedan životni ciklus. Osveženi novim detaljima povezuju prošlost i sadašnjost.
Koja je lutka Vašeg detinjstva?
Detinjstvo mi nije obilovalo lutkama, zato mi je lako pamtiti jednu koju je mama sestri i meni donela posle dugog boravka u bolnici. Nije bila važno da li je koliko bila zaista lepa, već trenutak kada je stigla u kuću sa mamom koju smo željno čekali. Haljina joj je bila crvena na bele tufnice, pa mi je to do danas ostao jedan od omiljenih dezena. Na žalost nije sačuvana, ostalo je samo sećanje.
Od čega pravite lutke?
Lutke pravim od prirodnih materijala, a punim ih vatelinom. Spajam novo i staro kroz reciklažu postojećih tkanina, a gledam da kvalitet stavim na prvo mesto. Kao završni detalj dolaze trake, dugmići, mašne, ti sitni ukrasi “koji život znače”. Materijali su moja opsesija od detinjstva i ceo život koristim maštu i tkanine da unesem promenu u svoje okruženje.
Da li vam neko pomaže?
Iza OlgaS brenda pored mene stoji moja ćerka, Nađa Stamenović, koja je umetnica po profesiji. Upravo je to i jedan od razloga zašto se sjajno nadopunjujemo. Prvu lutku sam napravila njoj, tako je sve počelo. Periodično se uvek pojave još neki interesantni ljudi koji nam pomognu i njima smo naročito zahvalni.
Da li izrađujete lutke i po narudžbini?
Da, kod mene se mogu i naručiti lutke. Bilo je interesantnih ideja i trudila sam se da pogodim suštinu njihove priče. Želje se najčešće tiču tkanina i odeće. Lep je osećaj kada jedan tata od vas traži da za njegovu ćerku napravite najlepšu lutku. To je trenutak kada vam ljudi ukažu poverenje, a vi pustite mašti na volju.
Šta Vam je inspiracija?
Ponekad mi je i sama tkanina inspiracija. Odmah zamišljam kakav bi model napravila. Inspiracija su mi godišnja doba, dečije knjige, praznici, inspiracija je svuda oko mene.
Šta najviše volite kod ovog posla?
Kod ovog posla najviše volim preturanje po policama prodavnica sa tkaninama i oduševljenje kad otkrijem onu koja mi odgovara. Kreiranje odeće je pravi izazov kao i upoznavanje velikog broja novih ljudi.
O čemu pišete Deda Mrazu ove godine?
U decembru će biti deset godina kako postoji OlgaS brend. Imam mnogo želja. Jedna od njih je da mi pronađe prostor za autorsku izložbu lutaka u ovom gradu. To ne bi bio poklon samo za mene, već za sve one koji prate, kupuju, vole moj rad, a možda i otkriće za neke nove. Tako da Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze…
Pepetuška
“Uvijek sam maštala da radim nešto za malu raju”
Maja Gerin
Ko je vaša junakinja na koju se ugledate, izmišljena ili stvarna?
Moja junakinja je vrlo stvarna i to je moja mama. Smatram da bi svako dijete na svijetu trebalo imati takvu mamu.
Zašto ste počeli da se bavite pravljenjem lutaka?
Sa skoro 18 godina iskustva u marketingu i prodaji jednostavno sam odlučila sve napustiti i biti sretna. Shvatila sam na vrijeme da novac ne treba biti zvijezda vodilja. Uvijek sam maštala da radim nešto za malu “raju” i nekako sasvim slučajno, neplanirano, sponatno nastale se Pepetuške.
Da li vam neko pomaže?
Već imamo mali team divnih teta koje pomažu. Imamo krojače za najljepše odjevne kombinacije i naravno pomoć u pravljenju same lutke.
Ko voli da se igra sa vašim lutkama?
Ja sam išla s tim da bi trebale najviše djevojčice da se igraju. Ali nekako su našle put i do dječaka a onda i do odraslih. Meni je to prava čarolija.
Da li izrađujete lutke i po narudžbini?
One se i rade samo po narudzbi, personalizirane su. Na osnovu fotografije ili opisa radimo kosu, boju okica, frizuru pa i odjevnu kombinaciju.
Šta Vam je inspiracija?
Moja djevojčica Naja, bratična Mena, kumče Mona i sva divna djeca.
Šta najviše volite kod ovog posla?
Osmijeh, mogućnost obradovati dijete. Najteže je danas obradovati ljude i izmamiti iskreni osmijeh…eto mi uspijemo.
Da li imate omiljenu lutku?
Imam. Mala Dalal. Posebna priča o djevojčici od 2 god koja je najveći borac. Jutro kad smo radili lutku njoj su se borili za život. Te emocije..i strah da je neće dobiti..ali uspjela je.
O čemu pišete Deda Mrazu ove godine?
Nekako svake godine imam istu želju a to je zdravlje za svu djecu. Niti jedan roditelj nikad ali nikad ne bi trebao voditi tu bitku. Živimo u zemlji gdje obični ljudi bez obzira na vjeru, naciju, opredjeljenje skupljaju novac kako bi djeca preživjela karcinome i razne bolesti a to bi trebala raditi upravo njihova država.
Druga želja mi je da Pepetuske prošetaju u svijet
Fabričica snova
“Zar nije divno živeti u nečijem sećanju”
Bojana Rašić
Ko je vaša junakinja na koju se ugledate, izmišljena ili stvarna?
Ni kao mala a ni sada, nisam imala idola u smislu da težim da budem kao neko drugi, jer mislim da svako treba da bude ba neki način poseban. Izuzetno cenim kada se ljudi bave nečim iz ljubavi jer se onda ta ljubav vidi na proizvodu i onda to ima jačinu. Lepo je da se novac zaradi radeći nešto što volimo ali ako je on sam sebi cilj, onda to nema tu vrednost.
Zašto ste počeli da se bavite pravljenjem lutkica?
Volim krpene lutkice i ne volim nista sto je popularno i što svi mogu da imaju. Tako sam prošle godine, negde krajem novembra, rešila da napravim lutkice: srnu i jednoroga, za moju ćerkicu Srnu. Imala sam želju da joj pokažem da postoje lepe igračke koje nisu plastične i fabrikovane i koje iako nisu likovi iz crtaća mogu da budu interesantne. Kako sam imala facebook stranicu Fabričica Snova, koju sam do tada koristila za kačenje nekih drugih stvarčica koje sam pravila, rešila sam da okačim i par fotografija lutkica. I onda se desilo to da sam pred prošlu Novu godinu jedva stigla da isporučim sve lutkice. I tako je sve počelo.
Od čega pravite lutkice?
Izuzetno mi je važno da lutkice budu napravljene od kvalitetnih materijala. Nikada ne bih stavila loš materijal koliko god da je zarada veća. Telo je od mešavine prirodnih i sintetičkih vlakana, punjene su koflinom a garderobica je uglavnom 100% pamuk. Volim da lutke nose garderobicu koju bih i ja obukla. Kada biram materijale i kada pravim lutkice pravim ih tako, da sa ponosom mogu da kažem: drago mi je da smo ih baš mi napravili.
Da li Vam neko pomaže?
Moja tetka je šnajderka tako da mi ona najviše pomaže. Na početku su mi deca puno pomagala, punila su lutkice ali pošto se posao proširio morala sam nekoga dodatno da angažujem.
Ko voli da se igra vašim lutkama?
Definitivno i deca i odrasli.
Uglavnom se kupuju deci ali ima i nemali broj žena koje su ih kupile samo za sebe.
Koja je lutka vašeg detinjstva?
Dok sam bila baš mala, imala sam puno lutkica ali sam imala samo jednu barbiku. Nju sam dobila dok sam bila u bolnici posle operacije. Ona mi je bila omiljena, verovatno zato što je bila različita od svih ostalih koje sam do tada imala. Njoj sam pravila kućicu od kartona, sećam se, i lift.
Šta najviše volite kod ovog posla?
Volim to što će lutkice da žive u nečijem sećanju. Volim to što čine decu srećnom i što tako posredno, postajemo deoničari njihove sreće. I kada deca porastu, postanu ljudi, lutkice će ostati zarobljene u jednom delu njihovog detinjstva. Zar nije divno źiveti u nečijem sećanju?!
O čemu pišete Deda Mrazu ove godine?
Želja mi je da sa svojom porodicom i porodicom lutkica, svake godine posetim po jedno bajkovito mesto ove naše divne planete.
