Unutar porodične istorije nemam dobru ljubavnu liniju. Baka se udala po zahtevu svog oca, a što se roditelja tiče – postaviću to ovako: do nekog dubokog tinejdžerskog doba mislila sam da su u braku isključivo ljudi koji se ne vole, jednostavno nisam nalazila nikakvu vezu između zajedničkog života i ljubavi, poštovanja, itd. Preokret leži u građenju sopstvenog ljubavnog nasleđa. I zato sam često publika za ljubav. Ima onih koje gledam, slušam, i rado ih zamišljam kao deo sopstvene istorije. Na njihovom sam tragu. Jedna od takvih je ljubav Maje Solar i Ivana Radenkovića.

Skrećem pažnju na ljubavi zajedništva oko nas, baš u ovo vreme kada je Sunce upeklo još krajem maja, a u Novom Sadu prete da nas betoniraju. Da od parkova naprave parkinge i ponovo nam ih naplate. Ukratko, moguće je da će biti sazidan pogled ka nebu, i dostupan samo pretplatnicima. Baš sada, mislim, šta nas to održava živim, i šta je ono što će nas pokrenuti, koje je to drvo za koje ćemo se uhvatiti, i kao ljudi iz džungle nemoći razgrnuti šipražje, protrljati oči? Ovo je sneni tekst, ali sa dubokim korenima, kao ljubav ljudi oko nas, Zemlja sama. Mislim o ljubavima i verujem da ih ima dovoljno, da nas drže u životu. One su drvo koje ne možeš poseći.

“Stojimo zagrljeni na prozoru. Gledaju nas sa ulice: vreme je da znamo! Vreme je da se kamen prigne cvetanju, da nemiru srce zakuca. Vreme je da nastane vreme. Vreme je,” piše pesnik Pol Celan, kog je baš Ivan i predstavio na večeri poezije koje sam organizovala. Kada je na ovim večerima postalo beskrajno dosadno, okrenula sam se Maji i Ivanu, trebao mi je krčag znanja. I ljubavi.

Da mi je ta ljubav mama, gde bih bila danas? Takve su rane misli osobe kao što sam ja.

Samim postojanjem, snažne ljubavi, stoje protiv nasilja. “U vrelu tvojih očiju žive mreže ribara sa Sumanutog mora. u vrelu tvojih očiju more održava obećanje…,” piše Celan. Temelj sveta nisu žrtve rata, temelj je odnos sa osobom pored. Dodati vodu za stolom, ispričati san, maziti se posle košmara, to je zajedništvo celog sveta. Čuti šta kaže osoba koju voliš. Trebalo mi je pola života da to uzmem u obzir, i zato znam da nam mnogima to nije jasno. Retki su muškarci i žene koje sam upoznala, a da su u vezi sa sobom, sa onim što stvarno jesu. To je, naravno, razumljiva, stara priča, jer najčešće nas uče da budemo ovakvi i onakve, mačo vladari ili ćutljive, trpljive žene i sl. Ali, mi to nismo. Sopstvene, hrabre muškarce najčešće nalazim u stvarnim ljubavima. Isto važi i za žene. Tu je sloboda, ili put do nje.

Ljubav jednakih, mimo roda, mimo podele poslova, mimo ćutanja. Rod postaje nebitan dok ih slušaš i gledaš. Hvatam beleške. Nalazim da je tu sistem koji treba preslikati. Jarobl za koji se držimo, i standard postavljen za dostojanstven život. Da svaka žena može reći: “neću manje od takvog obraćanja, neću ništa manje od takve razmene misli…” To postoji, hrabro ga preuzmimo kao temelj, pistu, kao politiku, kao ekonomsku osnovicu, kao paletu boja, osnovni ton, program.

Pazite, ovakvi parovi mogu bezbrižno ostati u svom svetu, ali često to ne biraju, već hrle u našu stvarnost da nešto preduzmu. I nude se. Kao primer, moguć mimo klasa, rasa, i polova, mimo siromaštva. Ljudi ponekad pitaju: “da li je njihova ljubav onakva kakva izgleda?” Znam ih dovoljno da kažem da jeste. Međutim, nisu to mesta za propitivanja, sumnje, zavisti. To su naše škole za nežnost, i kritiku nebrige, surovosti i nasilja koje nikada, nikada, nikada nije ljubav.

No, moja ideja nije da propagiram partnerski život, ovde se upravo radi o izabranom životu, u kom ogledalo osećaja druge osobe daje bolju tebe samu. Zato je sreća i biti sama ili sam sa takvim intenzitetom ljubavi za okolinu, ili na talasu takvih ljubavi iz okoline: osmesi, izgovaranje imena jedno drugog kao model za izgovoriti svoje ime, ili kako on govori o brizi zbog njene nesanice tako se zapitajmo za umor suseda, kako zajedno uče novi jezik tako se informišimo o raznim uglovima problema u društvu. Ljubav zajedništva, to je ljubav sveta.

A, slika je lepota. Kada ih vidimo – ozare, potražimo one koji nas ozare, dok u istom ritmu hodaju, gledamo im petljanje kose na vetru. Slušamo glasove, jedan za drugim, da li će se složiti, i učimo na putu između. Njihova bistrina potvrđuje da je moguće da smo ljudi.

Sećam se, jedne godine na dunavskoj plaži. Videla sam stariji par, žena i muškarac u šezdesetim godinama. On je opružen čitao novine, ona je gledala u reku. Iznenada je osetila neki miris, prijatan, možda miris lipe. Poskoči, prodrma ga: “oseti, oseti.” E, to je ljubav, mislila sam. Ne želim da propustiš ni jedan dobar momenat. Ideal zajedništva, zajedničko vreme, ali vreme kao reč, kao ideja, kao misao, kao san, kao zalogaj, kao srce. I zato ljubav ostaje, čak i kada neko iz ovakvog para nestane. Za nas koji smo publika, to je sila koja neće prestati, drvo za koje se držimo.