Istočnjaci bi verovatno sve to pripisali nekoj karmi, ja to pripisujem zajedničkom odrastanju i sazrevanju. U isto vreme smo se našle na istim raskrsnicama i izabrale približno iste puteve.
Staša Koprivica i Ana Vučković (sada i Denčić, bez crtice) upoznale su se 1991. godine, u prvom razredu škole Marija Bursać. Išle su u isto odeljenje i relativno brzo su počele da se druže, posle čuvenog incidenta kada je Staša poželela da Anu ubije tako što će joj staviti staklo u pomorandžu.
Posle tog nemilog događaja, Staša je shvatila da mnogo voli što je Ana maštovita i što, dok crta priča priče o onom što crta, da voli Anine kič sastave u kojima je sve od rubina i safira, a Ana je od samog početka bila fascinirana Stašinim intelektom i inicijativom da i tada smišlja predstave, okuplja oko sebe zadivljenu ekipu koja je prati. Ana je bila presrećna kada joj je buduća rediteljka Staša dodelila ulogu Žan Klod Van Dama u jednoj od predstava u trećem razredu.
Godine su prolazile, a one su se družile i kada je Staša promenila osnovnu školu. Onda su zajedno upisale i Četrnaestu beogradsku, a onda i FDU, prvo Staša režiju, pa Ana dramaturgiju. Paralelne aktivnosti su se nastavile, a to nisu bile samo knjige i predstave, nego i udaja i zatrudnjavanje. Odnosno – nekima zatrudnjavanje pa udaja. Naime, Ana je zatrudnela desetog dana svog braka, dakle ne u grehu (za razliku od Staše)!
Kao i sve pre toga, ove drugarice, a sada i kume, to nisu planirale. Ali, kada je već tako, evo nekih utisaka koji bi trebalo da otkriju ljudima kako je to kad su drugarice trudne u isto vreme, kako je to uopšte biti trudan. Čemu se Staša i Ana nadaju, a čemu njihove bebe? Doduše, bebe će se ipak izjasniti kasnije – kad se rode.
Počeci pustolovine
STAŠA: Sećam se da si mi u poruci na fejsu, negde na početku svog medenog meseca u Španiji, rekla da imaš sve simptome trudnoće. Ja sam ti (u caps locku, verovatno) napisala da odeš pod hitno da kupiš test, a ti si izjavila da ćeš sačekati kraj putovanja i testirati se tek u Beogradu. Zašto, zaboga?!
ANA: Iako sam ovako baš bigmouth i ono u cara Trojana kozje uši tip, nekad samu sebe iznenadim time koliko uživam u čuvanju neke tajne, odnosno u prolongiranju njenog objavljivanja. Iako sam negde već na aerodromu bila svesna da sam verovatno trudna, htela sam da se baš posvetim medenom mesecu, da se fokusiram na putovanje. Pa kao, ako jesam trudna, onda – super, biću i kada se vratimo kući, a ako nisam, ne želim sebi da uništavam zabavu razmišljanjem o svom hormonalnom disbalansu. Ispostavilo se da je već počelo ozbiljno da me hvata, pa da sam počela da čeznem za kiselim, kupujem ogromne količine čeri paradajza, da krejvujem za jogurtom, koga u Španiji nema u obliku kakav mi znamo. Bukvalno sam sanjala litarku jogurta. Te večeri kada si me ubeđivala da kupim test, sedeli smo u nekom burger-mestu u Sevilji, a ja sam proždirala potpuno ne-špansku hranu, jer je već počinjala da mi bude ogavna pržena riba i sve ono karakteristično za jug Španije. Prva tri dana jela sam pržene morske plodove i pila vino, četvrti dan očima nisam mogla da ih vidim, jelo mi se samo crveno mesište i pilo mi se pivo. I naravno – pica, o kojoj ćemo kasnije.
Iznenadilo me je koliko nisam u formi, htela sam da obiđemo sve u Andaluziji, a bila sam sporija, gladnija, spavalo mi se. Možda baš zato nisam htela da radim test, nekako sam znala da je verovatno to to. Bilo nam je super, ali bih, da sam znala da sam trudna, umesto u Španiju, možda ipak otišla u Italiju. Italija je zemlja hrane za početak trudnoće. Mada, Italija je zemlja hrane za sve i tačka. Vukući kofere, po povratku u Beograd, kupila sam test i uradila ga sutradan, a onda i onaj iz krvi i bili su pozitivni. Eto, vodili smo bubicu već na jedno putovanje, posle toga je išao i u Banjaluku i jeo mnogo ćevapa…
A kako si se ti osećala kad si saznala da si trudna?
STAŠA: Kao da sam u nekakvoj skrivenoj kameri. Jeste da je trudnoća bila planirana, ali tek smo se bili upustili u celu tu avanturu i činjenica da se sve desilo odmah mi je izgledala kao neka vrsta prevare s moje strane. U jednom trenutku sam čak (krajnje idiotski) pomislila da sam od silne želje da zatrudnim proizvela gomilu hormona koji su “namestili” rezultate testa. Za razliku od tebe, ja sam se opsesivno testirala na svakih pet minuta. Takođe, nadrealnosti cele priče je doprinelo i to što sam u tom momentu u drugom gradu, pravim novu pozorišnu predstavu, i apsolutno nisam sposobna da se koncentrišem samo na tu informaciju, što se kasnije ispostavilo kao blagoslov – jer me je sprečilo da paničim.
ANA: Moje reakcije nisu bile sasvim obične. Na sahrani svog divnog dede nisam plakala uopšte, ali onda kada sam videla jednom njegovo odelo, prosula sam se kao kiša. Meni treba vremena da mi informacija dođe do mozga. Trudnoća, odnosno beba je nekakav koncept. Bila sam srećna, ali nekako u teoriji, to je nešto što si hteo, ali još ne znaš šta. Postoji, ali je i dalje neka mikronska tačkica. Dobro, sad više nije, sada, iako u stomaku ima tri kilca.
A da li si svesna da smo sve radile uporedo – išle u istu osnovnu, srednju, na isti faks, da smo zatrdunele u približno slično vreme?
STAŠA: I ko sad da nam veruje da to nije planirano? Uostalom, da smo tako planirale, nikada nam ne bi uspelo.
ANA: Sve je to tako stihijski. Pogotovo što mi nismo planirali našu bebu, nego smo je pustili da se javi kada ona želi.
STAŠA: Istočnjaci bi verovatno sve to pripisali nekoj karmi, ja to pripisujem zajedničkom odrastanju i sazrevanju. U isto vreme smo se našle na istim raskrsnicama i izabrale približno iste puteve.
Ozloglašeno prvo tromesečje
STAŠA: Kažu da je prvo trudničko tromesečje najnapornije. Šta je tebi palo teže – hormonalne promene, navikavanje na tu informaciju, ili to što, kao, treba da kriješ od svih tako veliku vest? Da li si je uopšte krila? Koliko se uopšte držiš te trudničke etikecije i konvencija?
ANA: Kada ovako pogledam suma sumarum, meni je realno prvo tromesečje i bilo najnapornije, ako uzmemo da mi je trudnoća bila vrlo nenaporna. Ja nisam ni jedan jedini put povraćala. Šalim se da sam u mesecima pre trudnoće povraćala jedno deset puta sigurno, zbog alkohola, a u trudnoći – ništa. Lako upadam u euforiju i prija mi to, i onda mi je sama činjenica da sam trudna bila već dovoljno uzbudljiva, da je čak i ono što su bili ti fiziološki simptomi bilo u drugom planu. Ja sam svima vrlo rano rekla, jer kad znam kako stoje stvari, ali sigurno, onda moram da kažem. Drugo, što nisam sujeverna, neće ga ubiti to što svi znaju. Treće, već se bližilo hladnije vreme, razmišljala sam da je bolja ideja da ljudima kažem, kako ne bi kašljali u mene. Od simptoma sam imala samo jutarnje glavobolje, jer je beba (u toj fazi embrion) u fazonu da ti tokom noći uzme energiju i sve ono što si pojela. Zato sam se budila rano, što nije karakteristično za mene, tražeći mnogo mleka i mnogo džema.
STAŠA: Ja sam se delimično držala tih pravila o saopštavanju, ne toliko zbog sujeverja, koliko da ne bih slučajno razočarala bliske ljude ako se nešto loše slučajno desi. Prva si saznala ti i još dve drugarice, dečko tek nedelju dana kasnije kad smo se videli uživo (jer smo u tom momentu radili u različitim gradovima), roditelji tek kad smo čuli otkucaje srca kod doktora. Na poslu sam krila tu informaciju jer nisam htela da me ljudi štede od bitnih informacija i kalkulišu sa mojim raspoloženjem i reakcijama. Imala sam sreću da su ti prvi dani bili lagani, pa se stvarno ništa nije primećivalo.
ANA: Da li sve moramo da imamo “pica fazu”?
STAŠA: Internet forumi potvrđuju to. U mom slučaju, iako nisam imala neke strašne mučnine i povraćanja, pica jeste bila jedno od retkih jela koje mi u tom prvom tromesečju nikad nije bilo gadno. Jednom sam čak i sanjala miris pice. Divan je to bio san. Verovatno nas mali embrioni i fetusi teraju da jedemo džank kako bismo što pre dobile salce neophodno da ih ušuška od zime i tumbanja.
ANA: Iz iskustava mnogih trudnica ispada da je pica apsolutno neizbežna hrana za početak trudnoće. Ima masti, ima sir, koji je i hranljiv i kiseo, mada, mislim da je fora u pelatu. Divno i kiselo, a opet na testu. Od kada znam za sebe volim picu, u svim inkarnacijama, od onih autentičnih što sam ih jela u Italiji, do domaćinskih i sa debelim testom, koje pravi mama. Ali moj treći mesec trudnoće bila je pica jednom dnevno. Čak sam je jela i krišom, jer nisam mogla da slušam komentar – “Šta, ponovo ćeš?” Hoću, samo sad sa pančetom i patlidžanom.
O drugom trimestru i njegovim izazovima – u narednom izdanju!
Tekstove kolumne Raspomamile ilustruje Sonja Bajić
