LOVE:15

„Otkad su ti stopala tako kabasta?“ Nakon ove rečenice više ništa nije bilo isto. Ljilja razmišlja da se raziđe sa njim, nakon dvadeset godina braka. Nije do afere koju on ima, telesna uzbuđenja je mogla da razume, dokle god je ljubav sloboda, kupanje u obožavanju, a njena stopala sladoled koji on liže. Godinama su svirala koračnicu za rasterivanje njegovih oblaka, vozila ga obalama, ili, kako su već njih dvoje o tome mislili, njena stopala, njegov jastuk. Sada, gleda kako ih ruši sa samo nekoliko reči. Sestre kule, njena stopala padaju, hiljade tela ostaje za pitanjem o kabastim stopalima. Ona zna da je to početak kraja njihove imperije ljubavi. Nije samo pogled na stopalo, njegovo srce se promenilo. Ljilja, kao i ja, nije popila priču o odvojenosti srca i glave, o ženskim i muškim principima u četiri zida. Ljilja zna da ljubav kuca jednom srcoglavom linijom. Da je odnos dvoje (retko i troje) jedino polje na kom je jednakost moguća, oslobađa nas iz zatvora udaljenih polova i rodova, i samo tada, živimo nuklearnu zajednicu sreće. Eto osnove za novi svet. Međutim, Ljilja stiska oči kad joj kroz glavu prozuji to: „Otkad su ti stopala…“ pa sinoć, sedi u krevetu i gugla: zašto ljubav prestaje? Ekran joj osvetljava lice, sve potkožne bore izbijaju, izgleda deset godina starija, dvadeset godina. Čita savete industrije savetovanja, podeljene na razum i osećanja, potragu za „pravim“ i susrete sa „nepravim“, na muške i ženske razloge: „posao ga čeka i na poslu i kod kuće, vidi partnerku kao mamu, lojalnost, koju toliko želi, nema, nisu kompatibilni, dosadno im je, ne dobija dovoljno pažnje, upoznao je nekoga, promenili ste se, nema hemije“. Zalupi poklopac kompjutera, pa ga polako otvara da vidi da nije nešto slomila. Ponovo gugla: „izgubiti voljenu osobu je veoma neprijatan događaj, praćen osećanjem žalosti, oni koji smatraju da su gubitkom te osobe izgubili smisao svog života sigurno najgore prolaze, piše Politika“. Samo zalupi poklopac kompjutera.

Povremeno, za dnevnicu, stražarim nad knjigama u Ljiljinoj knjižari. Kada sam u ponedeljak krenula do nje, nakon vikenda provedenog na venčanju prijateljice Ane, nisam mogla da znam šta joj se dogodilo. Ulazim u knjižaru, Ljilja sedi nad računima, tipka po digitronu, zbraja, zapisuje, precrtava. U pogledu joj prvi put spazim novu zvezdu, međutim, ne sija. Na običan pozdrav, poplava u očima. Ima odluku. „Predložiću mu da se malo odvoji, da se razdvojimo na mesec, dva. Mora da odluči.“ „Ok.“ „Ne možemo ovako više živeti, nije prisutan, ovo nema smisla. Strašno patim.“ To je malo oraspoloži, nada se. „I? Kako je bilo na Aninom venčanju,“ pita me. Ljubav nije mimo života, i možda zato uvek kažem da bih potpisala bračni ugovor samo iz određenih, praktičnih razloga. Međutim, verujem u žurke povodom ljubavi, u zabave koje je proslavljaju. U ples do duboko u noć. Tako je i bilo. „Bilo je veselo!“

Obe nas trgne pesma sa radija: „Hey there, you with the stars in your eyes, love never made a fool of you…“ Ljilja ispali da je to pesma iz 50-ih, kaže mi da je peva Sem Kuk, i nastavi da udara po digitronu. Međutim, sasvim slučajno znam da je to pesma iz slavnog pozorišnog i filmskog mjuzikla „The Pajama game“. Stihove sam prvi put pročitala u knjizi „Zami a new spelling of my name,“ pesnikinje Odri Lord. Prateći im putanju, došla sam do mjuzikla o fabrici pidžama u kojoj se odvija štrajk radnika za 7,5 centi povećanja plate. U ovim američkim mjuziklima iz 50-ih, sve je „kao“, i potreba za 7,5 centi, i repetativni rad na mašinama u fabrici, uz pesmu, jer je ta scena, poput zatvorske, odlična za horski nastup. Tehnikolor slika, netaknut ten radnika i njihove želje, kao što su televizor, putovanje u Pariz, kupovina kola, ili ping-pong seta sa zlatnim drškama. Zvuči kao da tinjanje ovih želja održava radnike u borbi za kupovinom. I tu, ljubav plane između novog direktora i predsednice sindikata. Stvarna je koliko može biti u holivudskim filmovima, kao i pobeda radnika i povećanje cene rada za 7,5 centi ali bez prava na retroaktivnu potražnju. Direktor je samo iz zaljubljenosti doprineo pobedi, inače, ne bi znao za pravdu. Ljubav nije mimo sveta, a ovaj film bi sasvim promenila neka druga horska pesma, npr. „Career opportunities“ , od Kleša. Ili , prosto „Pesma radu“.

Lilja me ne sluša. On i ona su odrasli jedno uz drugo. Sada joj je draže da brine oko svog biznisa u knjižari, hoće da ostane nezavisna, ali mora i da preživi. Renta za prostor je ogromna, treba isplatiti i minimalce, pa doprinose za nekoliko zaposlenih, a i ona sama je na minimalcu. Pa, isplatiti izdavače. Ovim manjim, može i da duguje, razumeju je, ali to nije moguće sa velikim lancima. „Nemaju milosti. Ako ne platiš, samo ti stigne pasivno – agresivan email. Realno, mogu da mi blokiraju račun.“ Začas uroni u posao.

Oduvek osećam da je brak ekonomski ugovor. Reči kao što su „ne verujem u tu instituciju“, čine se čak i pretencioznim, konkretnije je od toga. Ekonomske poslove, valjda, treba skalapati jedino ako od njih stvarno imamo koristi, oni se promišljaju, ne rade se samo iz rizika, radi rodbinsko-komšijskih pritisaka, ili da ne bismo izgubili vreme ili samo da bismo izgubili. Na kraju, shvatam, nekim ljudima je potrebna potvrda države, ili saradnja države, kako bi poverovali da je druga osoba „ozbiljna povodom njih“. Ali, zar država, ovakva kakva je, nije mnogima garantovala plate, osiguranja, zaposlenja, penzije. I iznova krši ove garancije. U tom smislu, ljubav zaista pobeđuje, jer ona živi mimo bračnog ugovora. Mada, žive i zaposlenja na crno, a to su sva moja dosadašnja zaposlenja. Hm, nije tako jednostavno.

Dakle, do sada nisam bila vešta u sklapanju ekonomskih ugovora, koji, često, i sami po sebi koštaju. Ovog momenta, ne znam da li u džepu imam dovoljno da sklopim brak. Ljilja je, svakako, ekonomski pametnija od mene. Istina, ona je udata, sklopila je ovu „trojku“ sa državom, ali znajući šta to znači. Gledam je, stiska oči, gornju usnu. Gledam direktno u preživljavanje. Ulazi njena dvanaestogodišnja kćerka, i Ljiljin grč prelazi u osmeh, ona ređa šale. Grandiozno preživljavanje. Devojčica trenira tenis. Love/Ljubav se u tenisu koristi da označi nula bodova. Jedna strana nije osvojila ni poen, samo ljubav! Ljilja ne voli tenis, buržujski sport, ali se ne buni, jer devojčica voli da igra. Kasnije, kad je kćerkica izašla, kaže mi da, šta god se dogodi, neće pristati da bude loptica u meču svog života.