Ica Heklica je Ivana Mitrović, žena koja u rukama ima jedan stari zanat – heklanje. Nije ga nasledila od porodice ili prijateljice, već ga iznova osmišljava. Njeni radovi su raznovrsni, od čitavih kompozicija do minijatura i maski. Diplomirala je psihologiju, ali se njen intenzivan kontakt sa ljudima najčešće zasniva na dodiru jagodica prstiju, na prebiranju konca iz ruke u ruku, na razgovoru usred zapetljanih niti, ali i na strpljenju, slušanju. Ona i dalje ne živi od heklanja, iako ponekad deluje kao da živi za heklanje.
Šta te dira u životu, šta te pokreće?
Shvatila sam da me heklanje čini srećnom.
Koliko deo tvog identiteta čini heklanje, koliko je ono unutar tebe?
Vrlo, očigledno, jer se često pitam da li mi je to hobi, posao, da li u tome uživam, da li ga smatram za nužnost. Ponekad mi je i kompulsija. Ustanem ujutru, skuvam čaj i posle dva sata kontam da mi se čaj ohladio, a ja i dalje heklam i prođe mi pola dana. Ili zakasnim na sastanke zbog heklanja. Nekad me zato grize savest.
Kada si i zašto počela da heklaš?
Počela sam kao mala, mama me je naučila, ali me nije to stvarno interesovalo, pa sam ga zapostavila, dok nisam krenula na fakultet. Tada sam se ponovo zainteresovala, mada već nisam živela sa mamom, a i ona je zaboravila, tako da sam sve učila iz početka, sama. Uglavnom sam učila iz knjiga, kasnije preko tutorijala na internetu, što je OK, ali teško je tako učiti, nema komunikacije, ne možeš da postaviš pitanje. I mislim da bi mi bilo mnogo lakše da mi je neko lično pokazivao. Ipak, samoukost me je inspirisala da potražim druge ljude koji se time bave. Shvatila sam da ih nema baš mnogo, pa sam odlučila da počnem da podučavam druge, zapravo, da bih mogla sa njima da se družim.
Dakle, tu smo već kod tvojih čuvenih radionica. Ko dolazi na njih?
Dolaze osobe najrazličitijih profesija, raznih godišta, obrazovanja. Motivi su različiti. Npr. jedna žena treba da postane baka i hoće da nauči da pravi patofnice za buduće unuče. Ima onih koje dolaze da probaju nešto novo… Muškarci ređe dolaze, mada nije da ih nema. Inače, kako sam učila o heklanju, shvatila sam da je nekada služilo da drži žene „mirne“, u kući. Žene su zato navedene na ručni rad, na ove ili one načine. Uglavnom nisu to birale. Počele su da ga rade još kao devojčice dok su dečaci jurcali. One su tako sedele, i sam taj položaj je strašan, vrat ti je savijen, slabi cirkulacija u mozgu… Ručni rad jeste lep ako imaš stvaran izbor. Ukoliko si dovoljno privilegovana da možeš da imaš izbor!
Koliko to vidiš u ženama koje dolaze na radionicu? Očigledno je da nisu primorane, ali ima li malo tog konvencionalnog stava da se radi o ženskoj stvari, nekog podsvesnog, podtekstnog o „sopstvenoj korisnosti“?
Pa ima, mnoge žene to koriste kao neku štaku. One su u poznim godinama života, penzionisane su, i onda traže način da doprinesu porodičnoj dinamici, npr. da pomognu tako što će heklati, napraviti, pokloniti, iako im to nije posao. Može da bude lep gest, a može da bude i navika da moraš nešto da radiš, jer kad prestaneš – niko si i ništa.
Moram da primetim da većina žena, naravno, i u penziji nastavlja svoj kućni rad…
Naravno. Ali, kao što znamo, to se „ne računa“. Baš zato su radionice besplatne, jer mislim da znanje nije roba, i čak i to što su besplatne nije garant da svi mogu da prisustvuju. Ljudi ponekad nemaju vremena, svoje vreme moraš toliko da prodaješ, pa nemaš vremena da učiš nešto novo. To je najmanje što ja mogu da doprinesem kao jedinka, eto, da učinim za društvo. S druge strane, naplaćujem ženama koje više vole da budu izdvojene u posebnom okruženju, da uče same ili u društvu sebi poznatih osoba.
Priča li se dok se hekla u grupi, i o čemu?
Nema određene teme, ali kada neka politička situacija zahteva angažovanje, prema nekom mom senzibilitetu, onda pravimo akcije. Kao u slučaju izbegličke krize. Bila je zima i stalno su išle slike u medijima kako su ljudi goli i bosi, ali nije naša ideja bila da brzo heklamo i obučemo sve ljude. Uostalom, ovo su početničke radionice. To je bio više jedan lep gest, jer smo uz napravljene kape, šalove, rukavice, ostavljale svoj kontakt, pa su se nekim ženama javili ljudi koji su dobili ono što su one heklale. Znali su da je neko nešto napravio sa mišlju da im pomaže i to je, pored toga što je humanitaran, jedan intiman momenat. Zapravo, bio je to okvir naših razgovora na radionici.
Kako teku razgovori? Stavovi su različiti?
Jesu, i bilo je žena koje su došle sa željom da pomognu, bilo je onih koje uopšte nisu razumele. Npr. čule su u medijima da migranti neće da ostanu ovde nego idu u Evropsku uniju, pa im se to nije sviđalo: „Zašto hoće tamo?“ Kao da je to luksuz da hoćeš u Evropsku uniju. Veća je verovatnoća da će tamo imati rodbinu nego u Srbiji. Neke druge su se brinule o tome da li će ih Nemačka primiti, ili šta će oni Nemačkoj. Ili npr. kada je 8. mart, neobavezno počne razgovor, ni ne najavimo temu, nego sve to imamo u glavi, žene smo, radimo nešto žensko, i to u priči sâmo ispliva, pa bude poređenja i pitanja: „Da li bi ti uradila to i to za svog partnera?“, i sl. Ponekad mi je teško, ali jako je poučno moderirati takve razgovore. Ne želim nikoga da uvredim, niti da, ako neka od njih kaže nešto seksistički, „napadnem“. Želim da je razumem, i da ostane tu, da razmišlja, čuje druge stavove. Zbog toga bude ponekad i bolno, podelimo nešto bolno jedna sa drugom.
Ipak je, znači, stvoren ambijent za razgovore?
Mislim da je napravljen ambijent u kom se žene osećaju sigurno.
Da li primećuješ da napreduješ u tehnici heklanja, i da li ti je to bitno?
Heklanje je stara veština, i tu nikada ne možeš sve znati. Stalno se usavršavaš i učiš. A s druge strane, napredovala sam i u drugim životnim sferama, baš kao što je držanje radionica, jer i tu postoji tehnika prenošenja znanja.
Da li crtaš skice u procesu rada?
Mogu da nacrtam šta god hoću, ali ne crtam uvek, crtam kada nešto ne mogu jasno da zamislim.
Opiši mi malo taj proces, koliko imaš precizan plan za određeni rad?
Obično pred spavanje, dok ležim, izmaštam sve i svašta. Onda, kada krene realizacija, naiđem na hiljadu problema od kojih nijedan nisam videla kada sam osmišljavala. Tako da imam puno započetih i poluzapočetih stvari koje čekaju ko zna šta.
Razmišljam, u ovom trenutku svuda na svetu, u nekim stanovima, u fiokama, verovatno postoji toliko umetnosti koja je bolja od bilo čega što smo ikada videli, a koju nikada nećemo videti. No, šta bi rekla za heklanje, da li je ono umetnost ili zanat? Znači li ti to pitanje nešto?
Ne znači mi mnogo. Npr. posmatrajući principe tržišta savremene umetnosti, taj model u kom imaš jednog „genija“ koji tu nešto diktira i gomilu ljudi koji nešto rukama rade, kleče na podu i sl. Takvih umetnika ima milion, uzimaju ljude da rade za njih. Od onog fotografa koji skuplja đubre pa pravi portrete do… Taj model, preduzetnički, po kom je umetnik zaposlio nekvalifikovane radnike, razne zanatlije koji su njemu alat, i čiji talenti nikada neće doći do izražaja. To nije jedini umetnički koncept danas, ali to je mejnstrim koncept umetnosti, najvidljiviji. I sa heklanjem stvari stoje slično. Ima dizajnera i dizajnerki koji samo kreiraju, a unajmljuju preko nekih fair trade organizacija žene na npr. Madagaskaru ili u Bosni, koje kao fer plaćaju, a one sve rade za njih. U Bosni je osnovano tako nešto posle rata, kao podrška ženama. S druge strane, neki vajar npr. ima ideju, dođe kod mene, naučim ga osnovni potez i on napravi nešto savršeno. Ne znači da ne bi mogao da postane heklač, ali samo zbog jednog rada ga nikada ne bih nazvala heklačem. To mi je negde distinkcija.
Koliko ti je bitna originalnost?
To stalno sebe pitam. Nije da naročito cenim original, ali uvek se pitam imam li lični pečat, da li se to vidi.
Čini mi se i da je vokabular heklanja vrlo specifičan…
Red, bod, očica (to je rupica koja se napravi), zatim igla, niski stubić, mrtva petlja, polovičasti stubić, stubić sa navijutkom, itd. Heklački jezik je baš zanimljiv. Postoji pisani, govorni, ali i grafički prikaz, koji je internacionalan. U poslednje vreme se heklanje vrlo razvija u Japanu, mislim da su oni i započeli opšti trenutni trend heklanja u svetu i to pravljenjem amigurumi lutkica, pa sada imaju gomilu časopisa, a pošto malo ljudi zna japanski, grafičke šeme su savršene, pomoću njih ljudi komuniciraju internacionalno, i to je potpuno validan jezik. Kada me pitaju koliko jezika znaš, moraću da navedem i taj – heklački.
Važna reč u tom jeziku je svakako – materijal. Jednom prilikom smo radile poetsko-heklački performans i ti si heklala sa video-trakom starog filma Outland. Dakle, šta su sve mogući materijali?
Standardni materijal je običan pamučni konac i to nije jeftin materijal. Sama ta činjenica me je opredelila za minijature, koje dosta radim, nemaština je diktirala. S druge strane, materijal mogu biti i video-trake i plastične kese, materijali koje nađeš, koji su zapravo đubre i možeš da ih recikliraš. To su moji omiljeni materijali, i oni su besplatni. Pre nekoliko generacija mnoge žene su radile ručne radove i za njima je, na tavanima i u podrumima, ostala tona konca, koju mi donose ljudi koji znaju da heklam, kada nađu materijal negde u svojim kućama. Ja tu ne mogu da biram boje konca i to mnogo određuje moj rad. Ipak, snalazim se. Ili se prilagodim koloritu koji imam, ili sama bojim konac, naučila sam to da radim.
U kakvim si raspoloženjima dok radiš? Takođe, kod heklanja je posebno bitno strpljenje. Da li si oduvek imala tu vrstu strpljenja?
Da, imam tu vrstu strpljenja. Ali nisam uvek isto raspoložena. Na početku rada sam u nekom euforičnom stanju i jedva čekam da isprobam da li će funkcionisati onako kako sam zamislila. Ako mi uspe i odlučim da nastavim, ide jedan dosadan segment koji mora da se uradi. To je meditativni deo, jer radiš repetativnu radnju. U tim situacijama slušam audio-knjige i podkaste. Tu nema preokreta, ključne stvari se dešavaju u prvim, euforičnim momentima kada donosim odluke… Ali istina je, zbog tog meditativnog dela ručni rad je postao popularna metoda u radnoj terapiji, npr. u bolnicama. I uspešna je metoda pomoći i samopomoći…
Šta slušaš, kakve podkaste, i da li razgovaraš sa ljudima dok radiš? Radiš li nekada u tišini?
Kada imam goste, i dalje mogu da heklam i da pričam sa njima, a oni različito reaguju, pa kažu: „Hoću i ja da igram igrice.“ I onda uzmu svoje telefone i igraju. Podkaste slušam, često. Jedan je Secret Ingredient o politici hrane, pa slušam neke veganske podkaste kao Vegan Warrior Princes’s Attack. I uglavnom SF knjige, jer je to nešto što me zanima, npr. jedan serijal koji se zove Expanse.
Neću da ti učitavam SF sadržaje u rad, ali na tvojoj samostalnoj izložbi dominirale su čudovišne maske. Zašto maske?
SF verovatno utiče, ali nikada direktno… Na maske sam nabasala dok sam razvijala svoju tehniku, videla sam da ih dosta ima u heklanju. I one su zabavne u tehničkom smislu, jer su 3D objekti i ima puno rada na njima da bi izgledale baš onako kako ih zamisliš. To mi je bio motiv, a ne maska kao takva. Kasnije sam shvatila da se ona provlači kroz različite vrste umetnosti. Maska je opšte mesto u istoriji umetnosti. Heklica me je vodila, i one su nastale kao prilično apstraktne, pomalo kao vanzemaljci. Ni na koji način ne predstavljaju ljude, igrala sam se i sa bojama, i sa tehnikama, i sa bodovima. Sa prepletajima, sa svim i svačim.
Ta izložba se zvala „Nema mašine za heklanje“. Da li je moguće da je nema, da tehnologija nema veze sa heklanjem?
Na primer, za štrikanje postoji mašina, ono može da se automatizuje. Za heklanje nema mašine, to se nikada nije menjalo. Jedina tehnologija je možda vezana za pravljenje niti, ili za pravljenje novih materijala… Heklanje je vrlo fizičko, najveći deo rada je fizički i nije lak, naporan je. Uglavnom sediš dok heklaš i to postane neudobno posle nekog vremena.
Ti i tkaš već neko vreme?
Da, u Ateljeu 61, na Petrovaradinu. Evo, tkanje se odvija na razbojima, ali i dalje se radi i rukama i nogama kojima se pritiskaju pedale.
Šta bi najviše volela da radiš, sada, ali i na duge staze?
Volela bih da imam uslove da pratim ideje koje mi dođu usred noći, da nisam opterećena komercijalnom vrednošću: da li to mogu da prodam i sl. Volela bih da sarađujem sa različitim umetnicima, u različitim medijima. Recimo, vidim puno mogućnosti u saradnji sa lutkarskim pozorištima, u performansima takođe. Sa dovoljno materijala mogu da isheklam npr. čitave murale i scenografije.
Možeš li da praviš čuda?!
Da.
