ZLATNE RUKE NA ZEMLJI PLODNOJ

MILICA magazin dodeljuje

Priznanje i Orden “Ruža”

Sanji Kuzmanović

za zlatne ruke na zemlji plodnoj

Svakog proleća, o Đurđevdanu, moj stari mi priča kako su mu sentomaški kulaci govorili da svaka kap đurđevske kiše dukat vredi. Zato se za neke neprocenjive stvari i kaže: „Vredi kao kiša o Đurđevdanu.“ U vremenu kada je zemlja zapuštena, a sela opustela, izbor Sanje Kuzmanović da se iz grada preseli na selo i pokrene organsku proizvodnju na porodičnom salašu u Čeneju, vredan je barem koliko đurđevska kiša. I tako svake godine, od kada na njivi radi ova vredna žena zlatnih ruku i velikog srca.

Posetili smo je u porodičnoj kući nakraj sela. Okićena kuća mirisala je na sveže kiflice i bila je puna gostiju. Ipak, nismo stekli utisak da je atmosfera koju smo zatekli naročita i praznična, već da su gužva, radost i spontanost uobičajeno okruženje kod Kuzmanovića. Ljudi su dolazili, prolazili, neki zaseli, neki uskočili da pomognu, neki da nešto zatraže od ljubaznog supruga Svetozara, svekrve, bebe Lene, radoznale petogodišnje Sare, te rođake iz Bosne, vrednog devera, do srdačnog komšije Vlade. Svi se vrte oko Sanje, dodaju u naš mikrofon pokoju reč o snaši koja im je svima ulepšala živote ili barem ulila nadu da je lepši život moguć i nadomak vredne ruke.

Sanja nam priča da je rođena u Hrvatskoj i da se, sa porodicom, 1991. preselila u Temerin (Vojvodina). Školovala se u Novom Sadu, gde je diplomirala ekonomiju, dobila posao i radila u struci.

Onda sam se udala i ostala trudna i dobila otkaz. Zbog bolovanja… Kada je Sara napunila godinu dana, odlučila sam da i dalje budem sa njom, jer sam smatrala da je još mala da bih je poslala u vrtić. Razmišljala sam šta da radim: da li da tražim posao, jer ekonomista uvek nešto nađe u nekom računovodstvu. S druge strane, imamo zemlju koja trideset godina nije obrađivana. To je jedan hektar oko salaša, zapravo 0,81 hektar. Tada smo na jednom malom parčetu zemlje proizvodili povrće za sopstvene potrebe. Na ostalom delu je bila sudanska trava po kojoj su pasle ovce. Sara je sisala do šest meseci, a kada je počela da jede hranu razmišljala sam da li je trujem ili da je hranim. E, tada sam odlučila da pokušam.

Salaš je nasleđe porodice Kuzmanović, već vekovima je u našoj porodici. Sadašnji vlasnik je moj svekar. On nam je ustupio zemlju da radimo i dosta smo se dobro snašli.

Ništa nisam znala o poljoprivredi. Apslolutno ništa. Učila sam preko interneta i iz knjiga… Kada sam počela da istražujem po internetu, kako se pomene organska proizvodnja, tu je i profesorka Lazić. Tako sam do nje i došla. Ona je jedno divno strvorenje koje svima pomaže. Otvorila mi je vrata svog doma. Htela sam da krenem kako valja i da napravim pravi projekat, pa su mi profesorka Lazić i Jelena Savić pomagale da napravimo taj projekat organske bašte – da predvidimo kako bi sve trebalo da izgleda, kako to sve ide sa združenim usevima, koje povrće ide pored kojeg… Baš sam je pre neki dan zvala da je pitam šta da radim sa peršunom. Da li da ga ostavljam ili vadim… pa šta da radim sa plemenjačom, pa šta da radimo sa nedostatkom kalcijuma u paprici, pa nam profesorka kaže: „Prskaj surutkom, prskaj mlekom.“ To nigde ne piše! To su neke stvari koje ona zna iz svog bogatog iskustva. I nju zaista treba slušati.

Učila sam, i dalje učim. I dalje mnogo toga ne znam. Naučila sam da napravim rasad, i da od jedne male semenke dođem do ploda. Sve se to da naučiti, samo uz malo volje.

Sad smo već postali prepoznatljivi u Novom Sadu, imamo svoje stalne mušterije, koje iz godine u godine kupuju kod nas, dolaze nam na salaš, kupe šta im je potrebno, a decu pustimo da još i naberu šta vole. Jedno ili dvoje dece ne može napraviti neku veliku štetu, a to je njima veliko zadovoljstvo. Budu srećni. Jedan mališa je nabrao malo spanaća, dve njegove male šake, ali bio je toliko ponosan da je tražio mami da mu sprema ručak samo od njegovog spanaća. (smeh)

Na samom početku, kada smo odlučili da radimo na organskoj proizvodnji, sastali smo se porodično i seli svi za sto: svekar, svekrva, dever, moj suprug i ja. Pitali smo ih da li se slažu da pokušamo, ali ako prijavljujem organsku baštu, ne možemo više da se igramo sa nečim što je amatersko, nego mora da se radi onako kako je propisano. I svi su se složili. U potpunosti se držim svega što mi profesorka kaže, ali ima stvari koje je moj muž naučio od svoga dede ili od mame i tate, što je deo njegovog iskustva. Moj svekar mi takođe pomogne savetima, jer on je ranije sejao velike količine krompira, zna neke stvari i hoće da mi pokaže. Kad sam odvajala semenski krompir, on je sedeo pored mene i sa mnom odvajao, pa mi govorio i pokazivao šta je šta.

Nismo ni mogli niti hteli da radimo preko njihove volje. Bio nam je potreban njihov pristanak. A oni su pristali, podržali nas i sada nam i pomažu.

Nego, deda nam je slabo pokretan. Pa sa mnom pere povrće, veže vezice, secka šta može, a baba čuva decu. Kad je Lena bila beba, spavala je u kolicima na salašu dok sam ja radila u njivi, a deda je sedeo pored nje da ne skoči mačka na nju. Ona je sisala pa se nismo odvajale. Tako smo svi u paketu išli na njivu: i beba Lena, i mala Sara, i deda. On čita novine, a ja radim, i kad je frka, kad Lena ogladni, na svaka tri sata, deda viče: „Ajde, Sanja!“ I svekrva uskače. I moja mama je dolazila da pomaže, dok je Lena prohodavala. Svi smo uključeni.

Kuzmanovići smo svi tu, na istoj adresi. Mi smo u ovoj kući, a svekar i svekrva u dvorišnoj kući. Delimično su to odvojena domaćinstva, što se tiče kuvanja i spremanja, tako da nije bilo potrebe da se namećem kao domaćica. Ja sve poštujem, ali se neke stvari znaju. Ako ja poštujem njih, treba i oni mene. Napravili smo ravnotežu, poštuje se hijerarhija, tako mora, drugačije ne bi ni moglo.

Svekrva: „Pomažem koliko mogu, ali teško mi više raditi. A to njeno novo savladam ja brzo, prihvatam sve, samo me zdravlje neće služiti. Nije da sam od onih starijih što kažu: ja sam ovako i onako… Ja jesam radila drugačije, ali prihvatam ovo njeno. Ne znam koliko je bolje, ima dosta staroga što je bilo bolje. Ali tada, kad sam ja došla, nismo onda ni imali herbicide, kopalo se, nije se prskalo, sva je hrana bila zdrava. Mogao si jesti neoprano kao i ovo sada snajino što ona proizvodi.“

A ta ideja o zdravoj hrani, mislim da je to majčinski instikt, jer sam htela svom detetu da pružim ono najbolje. Dojila sam šest meseci. Imala sam oscilacije u mleku i kada mi je padalo mleko borila sam se i gutala sam kuvanu junetinu, koja mi se već smučila, ali mi je jedino ona dizala nivo mleka. A sve da bi ona, u tih prvih šest meseci, imala ono što je najzdravije. Kada je došlo vreme da treba da uzima pravu hranu… ipak sam najsigurnija kad nešto sama proizvedem.

Ne može se u Srbiji sa jednom platom živeti. Odavde sa sela, da bih išla da radim, trebalo bi mi minimum deset sati odsustva od kuće. To znači da veći deo dana ne provodim sa svojim detetom. Ako mogu da biram, moj izbor je da budem sa svojim detetom. Sara ide u vrtić da bi se socijalizovala i igrala sa drugom decom, ali u vrtiću je od 8 do 14 sati. Nema potrebe da ostaje duže. Ona uvek dobije svež ručak.

Mala Sara: „Imam i dojučak i užinu i jučak!“

Kada je leto, spavamo na salašu i ustajem u četiri ujutro i već u pola pet sam na njivi. Sara tada još spava, ona se budi obično oko 8, i dobije na vreme doručak i onda nastavim da radim do 11, pola 12, i onda joj kuvam ručak. Ima sveže obroke na vreme, i bude sa majkom. To meni nijedan posao ne može da plati! Eto, zato sam se odlučila baš ovo da radim.

Moje dete kada je bolesno, ne moram otići na njivu. A kod privatnika, možeš otići dva puta na bolovanje, a treći put će ti reći da ideš kući, više nećeš ni dobiti bolovanje. Meni je važnije da budem uz dete dok raste, dok mu je najpotrebnije da budemo zajedno, od bilo kog posla. A zaradim u mojoj bašti isto kao što bih na nekom drugom poslu, a ovako sam kući, sa detetom. Opet će taj salaš i ta zemlja ostati našoj deci. I one uče da je zemlja odakle su potekle i da je to važno.

Svetozar, Sanjin muž: „Ja bih da pomenem i ekonomski momenat. Nemamo previše zemlje. Da bi se opstalo u Srbiji, mora se imati ozbiljnija površina zemlje, da bi se isplatilo. S obzirom na količinu zemlje kojom raspolažemo, izlaz je povrtarstvo – barem smo mi tako procenili. Razmišljao sam još pre Sanje o povrtarstvu, doduše ne o organskom, nisam ni znao za to. Ovo za šta se Sanja odlučila je daleko teže – raditi bez hemije. Ima trave, mnogo trave, gde bez ruke, bez motike, nema pomoći. Ako bi uspela da se razvije organska proizvodnja, ostavio bih svoj posao u gradu, pa bi se i ja pridružio.“

Svi se čude, čak i moji poznanici, što sam se uopšte odlučila da dođem na selo i da radim ovo. Mnogi koji imaju svoju zemlju, naročito mlade žene, neće to da rade. Ovde je veliki problem što ne možemo da pronađemo ljude koji hoće da rade zemlju. Ljudi se boje rada. Nema šta da je drugo.

Svetozar, Sanjin muž: „Hoće nekakvu lakšu zaradu.“

Komšija Vlada: „Pre će da rade za 20–25 hiljada nego nešto svoje da stvaraju.“

Ovo uopšte nije lako raditi, naročito organsku proizvodnju. Ali prosto nađeš neku računicu za sebe. Nije lako ustati u 4 sata, i nije lako biti uveče do pola 10 na njivi. Doduše, imamo popodnevni odmor kada je vrućina, kada nismo na njivi. Kod mene žene dođu u pet sati ujutro i rade do 10, dobiju dnevnicu od 1000 dinara, dobiju da popiju i pojedu ono što i mi jedemo, dobiju povrće koje trenutno imam da nose kući za svoju porodicu, i neće da rade. Ona od 10 sati ima ceo dan da bude sa svojom porodicom a zaradila je 1000 dinara. I neće. A one koje imaju svoju zemlju, svesne su koliko treba raditi i zato neće. Ali da bi stvorio nešto, moraš malo i da potegneš.

Da, žene su uglavom prve koje odu sa sela. Obično su to devojke koje odlaze da rade po buticima, da čiste po kućama, po lokalima, pa radije budu spremačice nego da rade svoju zemlju.

Komšija Vlada: „Zašto da žena dođe na selo? Zato što će da izgradi nešto svoje, neće da bude ničiji potčinjeni, biće svoja na svome. Danas je vreme gde je narušena ljudska sloboda, a ljudska sloboda je živeti na selu. Ne znam koja profesija daje toliko slobode kao živeti na selu, i ženi i čoveku. Ali ako dođe žena da živi sa mnom ovde na selu, uneće mi novu energiju, zaradićemo, stvorićemo. Evo kod mene su motike posle roditelja zarđale. Retke su takve kao Sanja i njena svekrva, kao moja majka, dok je bila živa. Sve hoće da su gospođe, da sednu na autobus, pa u grad.“

Rizik jeste veliki. Moja bašta zavisi od vremena, isključivo od vremena. Ove godine smo imali mnogo štete od velikih vrućina. Dosta štete, ali sve to jedno drugo nadoknadi. Imali smo tokom čitave godine 40 vrsta povrća. Od tih 40 ne možeš da računaš da će sve da uspe. Nešto će sigurno da propadne, ali nešto će drugo da rodi bolje i tu se uvek nalazi balans, baš zbog toga se i seje više vrsta povrća.

Rado bismo se širili jer postoji potražnja. Hteli bismo da počnemo da sadimo voće i nadam se da ćemo na proleće početi i s tim. Imamo na salašu neke stare voćke, neke stare kruške, koje su stare preko 150 godina i one su ponos našeg salaša i želeli bismo da ih kalemimo. Male, sitne kruške, slatke kao med. Najslađe su kad se jedu ispod drveta. Retko kad imam voća u činiji, jer odemo na salaš, „našopamo“ se ispod drveta i to je to. (sladak smeh)

Uopšte nam nije dosadno. Uvek imamo društva. Ljudi nam dolaze, vole da dolaze na salaš. Imamo i ovde u kući i na salašu veliko dvorište, i puno životinja. Sara sa bakom muze kravu. Velika je prednost ta priroda oko nas. Organizujemo se i da otputujemo i odvedemo decu na more. Prilagodimo se obavezama, to nije možda čitavih petnaest dana, jer ne možemo toliko da izostajemo u sezoni, ali bude desetak, što je sasvim pristojno.

Što se prijatelja tiče, imam mali krug prijateljica sa kojima volim da se družima, ostalo su poznanice sa kojima se pozdravim i to je to. Najveći prijatelji su mi moja sestra, mama, kuma i komšinica Sandra.

Nada Ledić i njen suprug su još jedni organski proizvođači sa Čeneja. Ona mi je mnogo pomogla. Organski proizvođači jedni druge ne doživljavaju kao konkurenciju. S obzirom na to da nas je malo, a velika je potreba za organskom hranom, mi jedni drugima pomognemo i odamo poneku tajnu. Nada i Dejan su preko 20 godina u poljoprivredi, a pre 5–6 godina su ušli u organsku proizvodnju, što znači da imaju mnogo više staža od mene, i dosta me upućuju i pomažu. Mnogo znači kad dođu na teren i vide sa čim imam problem. Nada mi je takođe pomogla oko prodaje. Prodajemo organske proizvode na Ribljoj pijaci u Novom Sadu. To smo izgurali preko udruženja. Grad Novi Sad i Tržnica su nam obezbedili ulicu gde imamo jeftiniji zakup tezgi, dolaze nam nakupci iz Beograda. I svaki nakupac koji mi je došao, došao je preko Nade. Ona ima plastenike, i kod Nade sve stigne 15–20 dana, pa i mesec dana ranije nego kod mene. Nekad se potrefi da u isto vreme imamo nešto od povrća, ali njena sezona se onda završava, a ja nastavljam, i onda svi njeni kupci dolaze kod mene i odnose za Beograd. To je velika stvar. Da tebi neko prepusti tako veliku mušteriju. To je baš od srca.

Takođe, tu su i Vozari. „Vlado, šta sad da radim, sad je frka, pomozi mi.“

Njegova zemlja je do naše, on nam je komšija. I on uvek nađe vremena da uskoči i dâ savet. Čika Andrija, pokojni, počeo je sa organskom proizvodnjom, a braća su nastavili. Oni rade velike površine. A Vlada ima dve njive pored nas i on prođe svaki dan. Tako da i njega zovem stalno telefonom ako mi zatreba pomoć.

Grad subvencioniše organsku poljoprivredu, i to baš dosta. Daje nam 100 posto refundaciju za sertifikat i za seme koje kupimo, a daje nam 50 procenata od vrednosti za potrošni materijal: malč foliju, sistem za navodnjavanje, folije za plastenike, i slično. Do sada smo imali redovne edukacije o organskoj proizvodnji, koje je subvencionisao Grad Novi Sad, kao i putovanja. Išli smo u Austriju, Italiju, Nemačku, gde je zastupljena organska proizvodnja; tamo nas vode da vidimo i naučimo nešto novo, drugačije.

Vrlo je jednostavna procedura da se aplicira za sredstva. Najosnovnije je imati ugovor sa sertifikacionom kućom i sam sertifikat, a posle se sve može rešiti, jer ljudi koji rade u upravi grada za poljoprivredu su zaista divni i od velike su pomoći, što oko prikupljanja dokumentacije, što oko rešavanja svega što nam nije jasno. To jeste stvarno velika pomoć. Kada dobiješ na gomili 100 do 150 hiljada dinara, koje si malo-pomalo ulagao tokom godine, pa na kraju stigne na gomili kao povrat, to poljoprivredniku pred zimu baš znači.

Mi nemamo šta da izgubimo, jer sve što uložimo u seme, u sertifikat, u sve te propratne stvari koje su potrebne za samu proizvodnju, nama Grad sve refundira, bez obzira na ishod koji će biti na kraju godine. Ne refundira radnu snagu, ali moraš i sam nešto uložiti. Rizik je minimalan što se tiče ulaganja.

Tek sada sam, nakon treće godine, dobila organski status i tek sada mogu da stavim onaj čuveni kružić za organski proizvod, sa logom naše sertifikacione kuće. I sada, kao sertifikovani organski proizvođač, mogu da uđem u markete. Mnogo je teže prodati, ljudi neće da kupuju od onih koji su u periodu konverzije. Sad ćemo moći još više da prodamo.

Eh, plan je da se širimo. Ali koliko je to moguće. Jer nije samo u pitanju širiti se, treba to i raditi. Mada gde ima rada i truda ima i rezultata. Želja mog supruga je da ode iz firme i da radi na našem imanju, moja želja je voćnjak. Ali to ćemo najverovatnije uraditi s proleća. To nam je prvi cilj. Da se ceo salaš prijavi u organsku proizvodnju, sa tim čuvenim kruškicama, pa onda i novi zasad voća. Neće to biti veliko, ali 50 do 70 stabala voća, raznog voća. Oduševljena sam drenom. Hoću da pravim sok od drena i džem za palačinke. Presladak je, ali je i opor, taman kako treba, a intenzivno je crvene boje!

Mala Sara: „E, ajmo sada svi na salaš! Hoćemo?!“

Čenej, decembar 2017.