Haljina: Aleksandra Lalić Šminka: Brana Kostić
Centar svih spoticanja oko ženskog pitanja svakako je majčinstvo. Suštinska različitost žene u odnosu na muškarca jeste biološka predispozicija rađanja. Ali da li je žena ostvarena ukoliko nikada ne postane majkom? Ko nam to određuje sudbinu? Imamo li pravo na izbor? Polazeći od bioloških činjenica i ličnog iskustva, umetnica Marta Jovanović dolazi do preispitivanja društvenih očekivanja, moralnosti i, na kraju, do estetizacije svojih izbora. Sa plafona Galerije Laufer II Eugster visi 267 slupanih zlatnih jaja, koja predstavljaju jalove ovaluacije umetnice. Ona će nastaviti da ih broji, krca, pozlaćuje i hrabro ređa u svojoj kolekciji, sve dok…
Nakon kritičkog osvrta na stvaralaštvo umetnice u tekstu “Žensko, lično i političko”, Ana Simona Zelenović je, uoči otvaranja izložbe, razgovarala sa Martom upravo o ženskom, ličnom i političkom u njenom artu.
Na koji način je nova izložba nastavak performansa Motherhood, u kojem ste razlupali preko sedam stotina jaja? Da li je ovo Motherhood 2?
Performans Motherhood nastao je brzo i spontano, kao reakcija na osudu nekih meni bliskih ljudi da nisam postala ženom, jer nisam majka. Smatrala sam tu izjavu tako primitivnom. Zar smo mi, ljudska bića, na ovom svetu samo radi prokreacije? Zar hiljade godina mermernih skulptura, fresaka, grnčarije, hramova, pisanih dokumenata, feminizma, raznih PhD diploma nimalo nije doprinelo tome da se razlikujemo od životinja? Jedno veče sedela sam u Guliju u Skadarliji sa dva divna prijatelja i smejali smo se od srca toj osudi i onda smo na papiru, na onom podmetaču ispod tanjira, napravili matematiku i izračunali koliko sam plodnih dana imala od prve menstruacije do tog dana. Broj je bio ogroman – preko 700 dana. Milan je rekao: „Trebalo bi da napraviš performans o tome.“ Tako je i bilo. Kao simbol tih „protraćenih“ plodnih dana upotrebila sam jaja.
Obožavam koncept kintsugi u japanskoj kulturi. Kada se keramika polomi – na primer, čajnici i šoljice – zakrpe ih zlatom. Što je više puta objekat polomljen, to više zlata u sebi sadrži i to je vredniji. To je postao moj moto u životu. Sve što mi se polomilo: duša, srce, telo, želim da mislim da je u pukotinama zakrpljeno zlatom. Moja životna iskustva su moje blago.
Instalacija sadrži manji broj skulptura nego što je bilo jaja u performansu, jer sam smatrala da je jajna ćelija ono što se stvarno računa, a ne broj dana, tako da sam na kraju te jajne ćelije, koje sam protraćila na art a nisam imala decu, pretvorila u zlato. Važno je da se tako i sama osećam.
Kada je pozivnica za izložbu poslata, kao odgovor sam dobila nekoliko ponuda od prijatelja i poznanika muškog pola da zajedno imamo dete. Ovo je jednog od mojih odgovora:
„Ova izložba ne predstavlja izraz moje ranjivosti po ovom pitanju, ona je zapravo izraz moje snage. Uverena da sam napravila prave izbore po pitanju majčinstva i nadam se da ću tako i nastaviti, koji god put da odaberem po pitanju rađanja. Stojim iza svih svojih izbora, koji su ponekad bili veoma bolni, priznajem, ali to je bilo zato što su ljudi, mesta i situacije koji su mi bili dragoceni nestali. Bolno je sâmo shvatanje da su te dragocenosti nestale. Majčinstvo ne čini ženu – to je cela suština ovog rada. Majčinstvo bi trebalo da bude dodatak već ostvarenoj ženi, a ne pokušaj da majčinstvom žena postane ostvarena.“
U svojoj umetnosti govorite dosta o položaju žene u savremenom društvu, ali osvrćete se i na njen status i vizuelni identitet u vreme socijalističke Jugoslavije, kao i u doba tranzicije devedesetih. Šta vidite kao osnovne probleme s kojima se žene susreću danas, a šta kao specifične probleme koje imaju umetnice?
Ja sam žena i najpre govorim o sebi. Ja sam sebi model, polje istraživanja i eksperimentisanja, radim sa ženama, družim se mnogo sa žena, podržavam žene, posebno zato što ih razumem, bliske su mi jer stalno kopam po sebi, po sopstvenom emotivnom i intelektualnom polju, pa se prepoznajem u ženama koje to isto čine, koje su emotivne, koje greše i koje se toga ne stide. Stalno ponavljam Beketovu recenicu: „Ever tried. Ever failed. No matter. Try Again. Fail again. Fail better.“
Odrastala sam u bivšoj Jugoslaviji, zato mi je ta tema bliska. Mislim da su žene imale odlične uslove i nade za emancipacijom u bivšoj Jugoslaviji, a onda su udarile devedesete i donele nam mrak. Kao mentor i osnivač edukativnog programa PerformanceHUB, svakodnevno se susrećem sa mladim ženama i sa osobama koje se definišu kao pripadnice ženskog roda. Živimo u 21. veku, svako ima puno pravo da bude to što jeste i u svakom od njih vidim samostalnost, želju za borbom za bolje sutra za sve nas. Kažem želju za borbom, jer se bolje sutra bez borbe neće desiti. Mislim da je osnovni problem ekonomski, posebno kad je u pitanju domen u kome se ne radi za veliku korporaciju od 9 do 17 h, nego se snalazi, u želji da sto više vremena ostane za umetnost kojom se bavimo.
Da li se osećate kao žrtva patrijarhata, tranzicije, kapitalizma?
Ne, ni slučajno! Kad se neko stavi u ulogu žrtve, time daje moć svima onima koji to žele. Mislim da uopšte ne treba da mislimo u terminu žrtve. Trebalo bi da, mi žene, osmislimo svet u kome želimo da živimo i da se za njega borimo, da generacije koje dolaze ne moraju da prolaze kroz šta smo mi prošle. Teško je, znam, boli, volele bismo da se neko izborio za nas, ali nije, i trebalo bi da zasučemo rukave i radimo. „Red, rad i disciplina!“
Vaša umetnost je, iako vi stalno naglašavate ličnu dimenziju i sopstveno iskustvo, veoma politička (u najširem značenju te reči – osvrće se na društvene problem, kao i na problem pojedinca u društvu). Kako shvatate sintagmu politička umetnost, da li mislite da je svaka umetnost nužno politička – u svetlu tekovine lično je političko drugog talasa feminizma?
Ako kao umetnice nemamo šta da kažemo u vezi sa svetom koji nas okružuje, ne treba umetnošću ni da se bavimo. Ja sam sigurna da ima mnogo onih koji misle da je to što radim čista glupost, kao što i sama za veliki broj koleginica mislim da treba da prestanu da se bave umetnošću, da nas ne truju više. Sa druge strane, tu su moje koleginice sa kojima razgovaram, čije radove produciram, jer me svaki put izmeste, jer to što urade pomera tlo pod nogama i izbija vazduh iz grudi. Dotiču nas teme koje su nam bliske, a te teme su uglavnom političke, u najširem mogućem smislu te reči.
Žensko telo je samo po sebi politčko. Jos uvek nismo izašle iz polja „male gaze“. Tu ni same žene nisu emancipovane. Nedavno sam upoznala ženu mog višegodišnjeg kolekcionara, na zabavi u njihovom domu, gde na zidu visi fotografija Pionirka, na kojoj sam ja gola. To je jedini moj rad u kome sam gola. Evo zašto pominjem ovaj podatak. On me svojoj supruzi predstavlja rečima: „Ovo je Marta Jovanović, umetnica, čije radove imamo.“ A ona se okrene prema meni i kaže: „Izvinite, molim Vas, nisam Vas prepoznala obučenu.“ Taj sarkastični ton jedne žene upućen drugoj ženi, zajedljiv i kompetitivan, jedan je od problema ženske emancipacije. Ako jedna drugoj ne želimo uspeh i sreću, ne uživamo jedna u drugoj i ne podržavamo jedna drugu, šta da očekujemo?
Na koji način je za Vas i Vašu umetnost značajan „premeštaj“ u potpuno drugačiji društveni, politički i kulturni kontekst? Recimo, odlazak u Bejrut.
U Bejrut me je pozvala jedna posebna žena, Ragad Mardini, osnivačica Art Residence Aley, sa ciljem da smesti i pomogne umetnike izbegle iz Sirije, poput nje same. Kako sam delimično odrasla u Izraelu, neminovno sam stekla i određene predrasude prema Libanu i prema libanskom narodu kao „neprijatelju“. Iz tog razloga sam, kad sam stigla u Bejrut, uzela zavet ćutanja, koji je trajao nedelju dana, da bih mogla jasno i glasno da čujem drugu stranu. Iako je taj zavet ćutanja bio simboličan, nakon nekoliko dana sam shvatila da, iako ne razumem arapski, počinjem da ih razumem, njihovu kulturu, da počinjem da ih vidim onakvim kakvi jesu, a ne kakvim sam ih, možda, očekivala. Mislim da je ovo moje iskustvo jako važno da se prenese, jer stalno ponavljamo da nismo rasisti, da smo otvoreni za promene u društvu. Međutim, šta se događa kad je u pitanju ljubav između pripadnika istog roda, kad su u pitanju žene, brak, majčinstvo, religija itd.
Mislim da se u mnogim Vašim radovima, posebno poznijim, ostvaruje stara avangardna, kao i neoavanardna umetnost, tj. težnja za spajanjem umetnosti i života u jedno. Da li Vi to doživljavate kao krajnji cilj Vaše umetnosti i umetnosti uopšte?
Odlično Vam je ovo pitanje. To mi, u stvari, nikad nije bila namera. Prvo sam crpela ideje iz sopstvenog života da bih stvarala umetnost, a onda se to otelo kontroli i sve se pobrkalo. S godinama sam postala iskrenija, i u životu, i u umetnosti, isekla sam sve repove, izgovorila prećutano, očistila ispod tepiha sve nataloženo – i moj život i moja umetnost počeli su jako da liče, da se podupiru i podržavaju, jer sam sve to, u suštini, samo ja. Moja umetnost nema krajnji cilj, suština je u neprestanom stvaranju, onda i kad to niko ne vidi. Dakle, ta simbioza je potpuno slučajna.
U određenim performansima, poput Vow of Silence ili Faith, primećuje se težnja za preispitivanjem duhovnih stanja i stavova. Kakav je Vaš odnos prema duhovnosti? Da li mislite da je ona na neki način neizbežna i nužna u stvaralaštvu uopšte i kakvu ulogu ona igra u Vašem artu?
Ne smatram sebe „duhovnom“ u konvencionalnom smislu. Ateista sam. Imam svoj „program“, ili apstraktnu tabelu onoga što je dobro a šta je loše. Znam da ona ne odgovara standardnom društvu i nije mi ni cilj da se u njega uklopim, jer živim i verujem u moju paralelnu realnost. Ima godinu dana kako sam se zbližila sa zenbudističkim sveštenikom, koga volim da zovem svojim učiteljem, iako nisam budistkinja. Sa njim razgovaram. Obožavam njegove priče, posebno zenbudističke metafore o životu i ponašanju, koje su nekad slične crnom humoru. On misli da sam loša studentkinja, jer uvek sve nekako na svoju ruku radim, ali „following“ kao da ne postoji u mom sistemu kao komanda, mada bih nekada jako želela da mogu da se samo prepustim. Moja duhovnost je umetnost. Kad me umetničko delo izmesti, to je, sigurna sam, bolje nego da sam videla samog Boga.
Primetno je da mesto boravka često utiče na teme i motive Vaših performansa. Da li mislite da umetnica/ik treba da se bave specifičnim lokalnim problemima i manifestacijama globalnih problema na lokalnom nivou? Da li je moguće odvojiti individualni plan na kome lokalni fenomeni i nasleđa utiču na umetnost od onog društveno-političkog? I kako u tom svetlu vidite Vaš povratak i rad u Beogradu?
Ne radi se o lokaciji, radi se o tome da u radu obrazlažemo, koristimo, kritikujemo ili dižemo u zvezde ono što poznajemo.
Performans je često kratak i intenzivan događaj, ali – bar u mom slučaju – iza njega stoje godine istraživanja, razmišljanja, planiranja, maštanja.
Beograd mi se slučajno desio posle mnogo godina. Izbegla sam u njega, sklanjajući se pred požarom koji je zadesio moj lični život. Došla sam na dve nedelje i ostala evo tačno dve godine. Beograd me je u međuvremenu inspirisao, pokrenuo me, dao mi energiju. Osnovala sam PerformanceHUB, edukativnu platformu za umetnost performansa i moji studenti danas redovno učestvuju na festivalima, radionicama, rezidencijama za performans art širom sveta. Ponosna sam na njih kao da sam im roditelj.
Izvela sam i neke od mojih najznačajnijih performansa u Beogradu u poslednje dve godine: Motherhood, Ljubav i The Beauty Of Tight Binding.
Beograd je ponovo moj grad. Grad sa divnim potencijalom.
Trejler filma Born Just Now, autora Robarta Adanta prenosimo u MILICA magazinu, ali koliko verodostojno ovaj dokumentarni film, posvećen Vama i Vašoj umetnosti, prenosi verodostojno Vaše ciljeve i iskustva?
Robert Adanto je upao u moj život u veoma delikatnom trenutku, kada se ceo svet koji sam poznavala i nazivala svojim raspao. On je odličan psiholog, čovek sa vizijom, prepoznao je situaciju i uhvatio na filmu moj pad u ambis, kao i moj izlazak iz njega, iskreno i bez patetike. Meni film Born Just Now znači kao autentičan dokument, ali samo jednog perioda u mom životu. Film ni slučajno nije dokument kako inače živim, stvaram i volim, niti kako želim da živim, stvaram i volim.
Dok pričamo, stvaraju se pa razbijaju i postaju zlatne nove i nove jajne ćelije. Šta će zaustaviti odbrojavanje zlatnih jaja: umetnost ili realnost?
Odbrojavanje je u ovom smislu jako lično. Skulpture od zlata su sada moj jedinstveni broj koji će se zaustaviti na dan kada ili budem zatrudnela ili budem ušla u menopauzu, u slučaju da nemam decu. Nadam se da će ovaj umetnički rad ohrabriti žene da ne odbrojavaju u panici, već da žive sve svoje potencijale do kraja, kada i kako to žele. Telo je njihovo, imaju puno pravo na njega, sve ostalo je samo politika.
