Nije pitanje vrednovanja osobe ukoliko se nazove, recimo, svedokom ili svedokinjom, samo iskazivanja toga šta on ili ona jeste. Ne naglašavam da sam autorka, ja to prosto jesam, a samim tim je za mene najprirodnija stvar da se tako i nazovem, te mi smeta ta nedoslednost: zašto je biti autorka u redu, a scenaristkinja – diskutabilno.
U čekanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti, debata o rodno osetljivom jeziku pokreće se iznova i neprestano je aktuelna, a o njoj javno govore spisateljice, aktivistkinje, političarke, akademkinje, pa i pisci, aktivisti, političari, akademici; van medijskog prostora o ovome govore manje-više svi. No, oni i one to čine čak i kada ne progovaraju direktno o svom mišljenju, već i kada jezik koriste u svakodnevnom govoru ili pisanju, u svojim tekstovima, statusima na društvenim mrežama, about me sekcijama, poljima koje je obavezno popuniti u formularima. Obe strane su ekstremne, te insistiraju na takozvanoj “ispravnoj logici” koju podržavaju – jedni/e se zalažu za čistotu jezika i funkcionalnost kao njegovu presudnu odliku, dok drugi/e glasno zahtevaju intervenciju u jeziku kao ključni stepenik u borbi za ravnopravnost žena. Pa ipak, na institucionalnom nivou, onom koji formalno diktira ispravnu upotrebu jezika, stvari ostaju nepromenjene. Problem, reklo bi se, i ne postoji.
Moji veoma bliski prijatelji i prijateljice, pa i porodica, neće se svi složiti da je upotreba rodno osetljivog jezika važno društveno pitanje, i uvek će naći neko drugo koje izdvajaju u beskrajnim borbama za prevlast nad poljima ravnopravnosti – dakle, ne u borbi za ravnopravnost, već u trci za dokazivanje na kojim je mestima ona najpotrebnija. Slažem se sa njima, o ovome ne treba ni diskutovati, ali upravo iz suprotnog razloga: jezik koji po svojoj gramatici naslućuje i predlaže rodnu osetljivost trebalo bi da je se i pridržava. Činjenica da o tome moramo da pišemo kolumne i zakone, te da vodimo rasprave, postaje autoironična, anahrona, izlišna. Jezik kojim govorimo osluškuje suptilne promene i neznatne finese, a kao njegovi korisnici mu to na određenim mestima besramno ukidamo; teško mi je da poverujem da to činimo zarad manjeg broja karaktera (bez ili sa razmacima). Radije, uviđam da je to zbog nemara, lenjosti i nepoštovanja.
Pre svega mogu da pišem, pa i govorim, sa stanovišta osobe koja jezik vidi kao neophodnost u komunikaciji, a zadržimo se sada na onoj kolokvijalnoj, trivijalnoj, svakodnevnoj, gde sama veoma često odlučim da koristim muški rod za množinu koja podrazumeva osobe muškog i ženskog pola; uveravam se da je to zbog brzine pisanja ili pričanja, ali znam da ovim takođe izbegavam raspravu sa svojim sagovornikom. Uglavnom mi biva rečeno: nije ni važno da li su i muškarci i žene deo jedne grupe, ali ja ne mogu da ne pitam – kako to, nije važno? Koristim jezik da bih nešto rekla, pri čemu svesno zanemarujem prilično bitnu informaciju. Ne dozvoljavam sebi da budem precizna, a uverenja sam da jezik služi otklanjanju svake apstrakcije koja nije namerna. Kada je u pitanju rod, nekako prećutno, na to zaboravljam.
Mnogi su pisci i filozofi tvrdili da ono što je izvan jezika – ne postoji; nema smisla nabrajati ih redom, jer za mene ovo nije samo književna, filozofska, lingvistička ili filološka rasprava. Ideja o jeziku kao ključnom prostoru konstituisanja značenja potiče iz prošlog veka, i u njemu je detaljno dekonstruisana. No, više sam se puta i sama uverila u to: varijacije određenih imenica ili glagola uslovljavaju čitave manje kolektive na određene obrasce u ponašanju, a kamoli pojedince. Jezik oblikuje život, a ne obrnuto, te ako kažemo da su određenim skupom predsedavali naučnici, neprestano ćemo zamišljati samo muškarce u zagušljivim institucionalnim prostorijama obloženim teškim drvetom; ukoliko su u svemir otišli astronauti, mentalna slika formiraće se u vidu razglednice sa koje među zvezdama mašu mišićavi pripadnici muškog pola – zbog toga jezik mora biti u povratnoj sprezi sa životom, iznova se regenerišući i preispitujući. Premda ovo zvuči kao kakav romantični poststrukturalizam, ne tvrdim da znam kako bismo morali da se odnosimo prema jeziku, shodno vekovnoj lingvističkoj tradiciji i njenim zakonitostima. Razmišljam sada o jeziku isključivo kao o materiji koja figurira među ljudima, vraćajući se izmenjena, sa ciljem da prenese značenje.
Ako sebi dozvolim da govorim sa pozicije pesnikinje, tu smatram da mi je u jeziku sve dozvoljeno. Nemam koga, niti ikoga želim da pitam “kako se nešto kaže”, budući da jezik ponešto možda nije još ni pokušao da iskaže, a na meni je da to primetim, prihvatim, preciziram. Jezik koristim i on mi pripada. Ukoliko smatram da je prikladnije reći neovisno nego nezavisno – zbog zvučnosti, ritma ili izgleda te reči – ne želim da se pribojavam lektora koji će mi skrenuti pažnju da je to “kroatizam” (uvek mi je ovaj termin delovao tako nasilno). Isto tako, na mestu nekoga ko često mora da stavi svoju titulu iznad/ispod onoga što napiše, ne želim da se izjasnim kao autorka ovog teksta i da me neko podseća na to da je u pitanju pleonazam jer pored piše moje ime koje je, sasvim izvesno, žensko ime. Ja jesam autorka i nema razloga da se osećam kao da izneveravam svoj jezik dok se u brojnim CV-jevima definišem u ženskom rodu, praveći akrobacije jer ne mogu da se oduprem osećaju da reči poput osnivačica, koordinatorka, predavačica zvuče manje vredno. Smatram da argument kako nije važno da li je neko ženskog roda, pogotovo u visoko cenjenim profesijama, kreće od potpuno pogrešne pretpostavke: da se ženskim oblikom naglašava da je neko žena. Međutim, niko ništa ne naglašava, samo ukazuje na stanje stvari mogućnostima jezika koji mu/joj je dostupan. Nije pitanje vrednovanja osobe ukoliko se nazove, recimo, svedokom ili svedokinjom, samo iskazivanja toga šta on ili ona jeste. Ne naglašavam da sam autorka, ja to prosto jesam, a samim tim je za mene najprirodnija stvar da se tako i nazovem, te mi smeta ta nedoslednost: zašto je biti autorka u redu, a scenaristkinja – diskutabilno.
Kada smo bili deca, moja baka – poreklom iz Knina – koristila je razne pojmove čije osnovno značenje nisam razumela, ali za koje mi nije ni trebalo pojašnjenje jer sam najčešće uspevala da iz konteksta naslutim šta je htela da kaže. Pa ipak, nema potrebe da se iz konteksta naslućuje da sam žena, ako postoji reč koja će na to otvoreno ukazati. Nije li, ukoliko se u procesu argumentacije odupremo tolikim neposredno upijenim lekcijama, jezik zapravo jednostavniji i lakši upravo kada je rodno osetljiv? Ne samo zato što je logično slagati subjekat i predikat, već zato što time izbegavamo dodatna pojašnjavanja o rodu. Vraćamo rod direktno u jezik, gde mu je i mesto.
Zahtevam jezik koji je autoreferencijalan, spreman na varijacije, samokritiku, prekrajanja, istinitost. Jezik kao partner i saradnik, onaj koji se ne samo koristi, već i koji usmerava. I ne, to nije onaj jezik koji je lakše i brže govoriti, već onaj koji je istovremeno precizan, britak i razborit. Takvim jezik postaje, ne može se takvim jednostavno proglasiti; zato moramo prvo da nebrojeno puta izgovorimo astronautkinja, boemkinja, domarka, psihološkinja – pre nego što neko pomisli da to može da bude, ili da to odavno i jeste.
