MILIČINO Priznanje slavi proboj žena, koje svoje podvige ostvaruju u okviru svojih porodica, na poslu, u kući ili javno, koje su smogle snage, koje su hrabre, koje su inspiracija drugima. Takvih žena u Srbiji ima na hiljade.
Ali ipak, upoznali smo baku koja na jednoj gradskoj pijaci već 50 godina prodaje sezonsko voće i povrće. Bila je vidno polaskana našim pozivom da je fotografišemo i da nam ispriča priču o svom radu, a naročito o tome kako je bilo nekada. Čak nas je pozvala da je posetimo u njenom selu. Onda se setila, malo uozbiljila i rekla: “Moram, ćero, prvo da upitam sina. Nego dođi mi ponovo na tezgu pa ću da ti kažem šta mi je rekao.” Tako i učinismo. Ali, sledeći put, vesela baka, živahnih očiju, bila je odsečna: “Ne da mi sin da se slikam za magazin. Kaže: gde ćeš ti baba da ti se selo smeje!” Na naše insistiranje da pozovemo sina, da mu kažemo o čemu se radi, baka je samo vrtela glavom i na kraju nam ugurala jabuke u ruke kao da se izvinjava. Izvinjavale su nam se i druge žene i odmahivale glavom, i pogledom tražile da ih razumemo i ne osuđujemo što se povlače pred izazovom da ispričaju svoje priče, pred prilikom da se pohvale. Nekada da bi udovoljile sinu ili ćerki, često mužu, ili ocu, komšiji, prijateljima, …
Na ovim našim prostorima, žene su žrtve – tradicionalno, po nasleđu, zbog lepog ponašanja, iz ljubavi, nekada i iz marifetluka. I na ovu činjenicu ne bismo trebali tek da slegnemo ramenima i kažemo: “pa dobro, tako je”. Nije dobro. Nije fer, nije ljudski, niti humano da jedna žena ponosno ne ispriča priču o sebi zato što bi to postidelo njihovu decu. Ako su manje obrazovane, siromašnije, i zato što su žene, ne bi trebalo da budu sputavane da odlučuju o svojim postupcima. Moramo učiniti sve da majka, ili ma koja žena, slobodno progovori o sebi i, da, o svojoj žrtvi?
Ovo Priznanje posvećujemo ženama kojima njihove porodice nisu dopustile da im bude dodeljeno.
