Jasno je da je tragedija život, koji je predstava, koja je čitav jedan dan i svi dani, koja je san i java i sve ono između, koja je antika i Ajant i Herakle i Medeja i Fedra, spavanje u Sava Centru ili kod kuće pa vraćanje, pozdravljanje sa prijateljima i poznanicima u hodniku, razmazana šminka na glumcima i na nama i aplauz od pola sata koji je mogao da traje bar još toliko.
Prošle zime, na jednom od predavanja iz predmeta Teorija pozorišta i izvođenja, profesor Ivan Medenica pričao je svojim studentima o predstavi Jana Fabra koja traje 24 časa. Raspravljalo se o tome može li se i kako ona u celosti odgledati, kako bi izgledalo kada bi se igrala u Beogradu, jesu li izvođači „na nečemu“, koje se scene ne bi smele propustiti i tako dalje. O „Olimpu“ se, dakle, maštalo sve dok se na njega polako nije zaboravilo.
Naslovi „Spektakl od 24 sata dolazi na Bitef“ počeli su da se pojavljuju u srpskim medijima, a ja sam kupila kartu i čekala, i dalje u blagoj neverici.
U Sava Centar smo došli 23.9. malo pre 18h, sa spakovanim potrepštinama za 24h i nekoliko stvari koje smo znali unapred: prvih i poslednjih pet sati se moraju odgledati, a najzanimljivije stvari dešavaju se noću; pauza je tri, mesta su nam u drugom redu.
Predstava počinje falocentrično u najbukvalnijem smislu te reči: u penis jednog od izvođača uperen je reflektor. Ništa se nikada nije desilo bez erekcije, ako ne računamo ono sa rebrom: ali mi smo sada na Olimpu.
Negde između Stanislavskog i Grotovskog, dramskog i postdramskog, jezika Evrope, mladih i starih, ženskih i muških tela, između jave i sna, predstava traje satima. Tragedija, tragedija, tragedija, satirska drama – tako je bilo u antici, sada su to pažljivo napravljeni kolaži teksta koji nosi suštinu date drame, isprepletani sa fizički iscrpljujućim koreografijama. Kod Fabra ulogu „razbijanja“ tragedije imaju smenjivanja monoloških i dijaloških formi (a i lakrdije, skeča, parodije) inspirisanih tragedijama i fizički, plesni teatar. Ovakva dramaturgija je i neophodna da bi se održavao ritam predstave koja toliko traje.
Jedno od najzanimljivijih rediteljskih rešenja u predstavi jeste čuveni Medejin monolog o položaju žene u antici, što ga izgovara izvođač maskiran u Drag Queen. Muškarac sa šminkom i perikom koji kaže da bi pre tri puta otišao u rat nego istpeo jedan jedini porođaj groteskna je dekonstrukcija roda na najduhovitiji način, u najnepriličnijem trenutku.
Fizičko i fenomenološko, iz kog semantičko izvire samo, poput Jasona koji podriguje i pljuje u očaju – telo glumca je izmučeno, igra različite uloge već gotovo dvadeset sati i sada je otac dece koju je ubila njihova majka. Durational performances, odnosno predstave dugog trajanja ispituju razne granice, kako izdržljivosti što glumaca što auditorijuma, tako i mogućnosti poistovećenja sa likom u dobrano liminalnim stanjima svasti.
Ljudi kakvi treba da budu i ljudi kakvi jesu, smenjuju se na sceni, a svime diriguje Bahus, odnosno Dionis. Psiha se u njegovim monolozima predstavlja kao ljudski izgovor za dobro i zlo, i naglašava se koliko je besmisleno, i u krajnju ruku nepotrebno računati na nju, kada nas najmanji trzaj božanstva – tranzit planeta, previše vina, hormonski disbalans, sve ono izvan nas i u nama, vodi u hibris ili – opštenje sa biljkama.
Repeticija je jedan od ključnih stožera predstave: dijalozi i monolozi, koreografija, transformacija glumaca na sceni, pa sve ispočetka. Ljubavno pismo glumačkom zanatu su scene u kojima se glumci na bini pretvaraju u životinje, muškaraci u žene, žene u muškarce, samo uz pomoć boja i pokreta. Koreografije su čas u ulozi antičkog hora, čas ispunjavaju nezahvalnu ulogu predstavljanja nasilnih scena ubistava, koje se u antičkom pozorištu nisu smele prikazivati na sceni (dok već u sledećem segmentu krv lije u potocima zajedno sa komadima mesa i iznutrica kao ključnim motivima scenografije).
Kostim su beli čaršavi koji postaju najrazličitije toge, donji veš, zatim apsolutno ništa, pred nama su svako malo naga tela da bi za čas bila prekrivena bojama, zemljom, krvlju; polni organi žena koje u jednoj od najerotičnijih scena sede raširenih nogu na bini postaju leptiri dok glumice preko svog međunožja lepe latice cveća.
Scenografija je gotovo živa, čine je svetlo i dim, šljokice i meso, posude sa vodom, grožđe i već pomenute biljke, i sve se to smenjuje, nestaje i ponovo se pojavljuje makar samo na prljavim nogama glumaca.
Pravimo i pauze; u jednom trenutku, nakon dva sata smene pravog sna i onog sna na javi koji se ukaže na sceni svaki put kada otvorim oči, odlazimo kući. Po povratku, nisam sigurna gde sam. Mesta nam više nisu u drugom redu, na sceni je Orest kojega igra žena izvođeći ponovo scenu koju sam videla petnaestak sati ranije, u drugoj glumačkoj postavi.
„Everyone needs a little bit of madness“ – jedno je kada to izgovara Eteokle, drugo Orest. A sva su ludila podjednako potrebna. Kada u svom završnom monologu Dionis prekriven zlatnim šljokicama kaže da svako od nas mora da prihvati svoju tragediju, a čitava sala je na nogama u transu, jasno je da je tragedija život, koji je predstava, koja je čitav jedan dan i svi dani, koja je san i java i sve ono između, koja je antika i Ajant i Herakle i Medeja i Fedra, spavanje u Sava Centru ili kod kuće pa vraćanje, pozdravljanje sa prijateljima i poznanicima u hodniku, razmazana šminka na glumcima i na nama i aplauz od pola sata koji je mogao da traje bar još toliko. Svi smo uspeli. Predstava je odigrana, ali se nije završila niti će, dok je onih koji je se sećaju.
„What is the pain that hurts the most
The blade of a sword or the words of a ghost?
What is the fear that rules the night
The demons of sleep or the dreams that have died?
What is the monster that eats the day
Unused talent or hair turning grey?“
Pevaju glumci u jednoj od najupečatljivijih scena dok, poput vojnika na obuci, preskaču metalni lanac do iznemoglosti. Carpe diem, i to zaista diem, taj jedan dan, 24 sata koji smo proveli zajedno. Vreme, tako bitno u ovom našem poretku, u „Olimpu“ se obesmišljava.
U Antici je izvođenje predstave trajalo do zalaska sunca. Kod Fabra – od sutona do sutona. Radnje se razvlače u beskraj, iste rečenice ponavljaju na sijaset različitih načina, meso se baca na bini i pere u posudama s vodom, sve dok nam to ne postane – svakodnevnica.
Zanimljiva je i upotreba jezika – engleskim, civilizovanom linguom francom, priča Jason, dok mu Medeja odgovara „jezikom strasti“, francuskim. Slična je situacija i u dijalogu Hekabe, koja se opet služi francuskim u očaju moleći Odiseja da ubijanje prestane, dok joj on odgovara na nemačkom. Nemogućnost razumevanja između polova, ratnika i žrtava, podcrtana je i jezičkom barijerom.
„Olimp“ se završava božanstvenim mahnitim plesom, uz istu muzičku podlogu kao i na početku, a svime ponovo diriguje Dionis, taj čudni glavni junak ove predstave. Tapšem toliko da mi se prstenje iskrivilo i plačem jer sam srećna. I svi oko mene su srećni, na sceni i u publici, došlo se do cilja što znači pobedu – duha nad telom, tela nad duhom.
I sada, dok ovo pišem, ne napušta me misao o tome kako sam mogla, morala, da ostanem tu sve vreme, a nisam. Zaključujem da je „Olimp“ Jana Fabra tamni vilajet – ko gleda kajaće se, ko ne gleda kajaće se.
Ali u tome i jeste čar i tragedija ovog našeg ljudskog postojanja, osuđenog na hibris, jer – ima li većeg prekoračenja ljudskih mogućnosti od igranja odnosno gledanja predstave koja traje ovoliko?
Zato nam „vojnici“ poručuju još i:
„Evil has a thing for the weak of heart
Look vainly in the mirror and it rips you apart.
Its ways are lost – fight your soul in the dark
So keep your eyes open, keep your senses sharp!“
