Umetnica Neda Kovinić upravo se vratila sa umetničkog rezidensa u južnoj Francuskoj i već se sprema u Salzbur na sledeći susret umetnika na koji je pozvana. Nedinu umetnost otkrile smo na njenoj samostalnoj izložbi “Crna sam, ali lepa” u galeriji Remont u Beogradu, ovog proleća.

Inspirisane njenim sofisticiranim figurama u crnim monaškim odorama, burkama, poslovnim odelima, te naročitim duhom i humorom, ispisanim na njenim čudesnim crtežima iz manastirskog života, pričale smo sa ljupkom ali odsečnom i smelom Nedom Kovinić o artu, o crnoj odeći, o monaštvu, o ženskom kužoku…

Mi smo oduševljene tvojim crnim devojkama, a kako reaguje publika?

Oduševljeni su! Pogotovo umetnici. To je naročito neobično jer mi umetnici nismo previše otvoreni za druge svetove i umetničke radove. Češće se kustosi, teoretičari ili šira publika oduševljavaju ili ne, a umetnici su obično ravnodušni. Doživela sam da su mnogi umetnici dolazili da mi kažu koliko im se dopada. Doduše, oni nisu mogli da prate ovaj deo mog rada, niti su znali šta da očekuju i valjda su iznenađeni i time i kako izgleda i sadržajem. Jer ove radove do sada nisam izlagala. Mada, ko je dolazio u manastir mogao je da ih vidi. Imali smo tamo otvoreni atelje gde smo radile ikone, ali u konaku su svi ovi radovi mogli da se vide. Tih mojih crteža bilo je svuda po zidovima manastira. Imale smo mnogo posetilaca i dobila sam dobre reakcije još tamo. Tako sam i sama shvatila da mogu da zainteresuju i širu publiku.

Akademija i SKC – jedna mladost

Još od kada sam upisala Akademiju, stalno sam odlazila u Studentski kulturni centar (SKC). Biljana Tomić je tada bila kustoskinja, veoma otvorena za saradnju sa mladima. Često sam sa mojim prijateljicama radila sa njom. Pričala nam je o konceptuali i uvukla nas je u taj svet. Od samog početka sam volela avangadnu umetnost i minimalizam. Iako smo tek počele da studiramo, Biljana nas je ohrabrila da odmah počnemo sa osmišljavanjem svojih radova. Podsticala nas je da zapisujemo ideje, da konceptualno pristupamo stvaranju. To je zaista bila odlična škola multimedijalne umetnosti, koja tada još nije bila aktuelna na Akademiji. Učila nas je samoposmatranju i samokritičnosti, kao sredstvu dolaženja do ideja. Meni je to bilo jako dragoceno.

A onda se desio zaokret odlukom da odeš u manastir?

To i nije toliki zaokret. Iz moje perspektive, to je samo jedan korak dalje u istraživanju sebe i umetnosti. Interesovala me je umetnost u njenom krajnjem dosegu i radikalnom obliku. Nikad nisam bila sklona performansu, ali performans jeste jedan od najekstremnijih oblika sažimanja umentosti i života. Razmišljala sam i bavila se pitanjima kako i na koji način život i umetnost postaju jedno. Čitajući estetiku iz raznih istorijiskih perioda, u srednjovekovnoj teoriji sam pronašla da je umetnost isto što i stvaranje i da je takođe žrtvovanje, asketizam i potpuno posvećenje. Tako da je mene taj aspekat  umetnosti odveo u monaštvo, kao oblik potpune posvećenosti i potpunog spoja života i umetnosti. Umetnosti kao kreiranje sebe kao ličnosti, kao celovite osobe.

 

Gde je tu vera?

Vera jeste deo toga. Sve ide kroz veru, kroz odnos sa bogom. O tome najmanje pričam u okvirima savremene umetnosti, zato što su religija i vera sopstveni izbor. Veru imamo ili nemamo. Mnogi su danas, pogotovo umetnici, skloniji ateizmu i da bi moje iskustvo i moji radovi bili univerzalni i primenjivi, ne uključujem pitanje vere i religije. Jesam religiozna osoba, ali vera ne može biti nešto što ćemo drugima preporučiti ili objasniti. Tako smo učeni i u manastiru da vera nije nešto što se nameće i propagira, to je neko najličnije i najdublje iskustvo. Zato o veri ne govorim u kontekstu umetnosti.

Tvoje proživljeno iskustvo nošenja monaške odore je toliko prožeto u tvojim radovima koji su toliko i intimni i univerzalni kada je reč o uniformi uopšte. Kako se dešava ta promena perspektive oblačenjem odore koja te obeležava, određuje, skreće pažnju…

Menja se perspektiva. Izuzetno je značajno što postoji ta odeća kao znak promene i drugačijeg života. Veoma je duboko iskustvo kada iskušenica počinje da nosi tu odeću. Nisam ni slutila koliko je to delotvorno. Kada sam se odlučila za monaštvo, pored toga što mi je život u manastiru delovao mnogo smislen znala sam šta znači, ali mi stvarno nije bilo jasno zašto moraju da se nose te marame i odore koje nas pokrivaju. Pitala sam se zašto nisu smislili nešto savremenije, neutralnije, nešto skromno. Taj deo mi je bio najodbojniji. Ali pošto sam potpuno bila opredeljena da idem tim putem, znala sam da ću morati da se na to naviknem. Ipak, kada sam počela da nosim tu odeću, osetila sam neverovatno oslobađanje. Pre svega, jer nisam morala svaki dan da vodim računa o frizuri, šminki, šta obući. Svako jutro je to rešeno. Imamo svega nekoliko stvari koje održavamo urednim, ali nema opterećenja garderobom. Takođe, imala sam svega 26 godina i bila sam stidljivija u komunikaciji i birala sam kako pričam. E, kada smo skriveni, svima je jasno da smo iz manastira, i razgovor sa nama postaje sasvim drugačiji, zaštićenije smo, i tako sam počela da se oslobađam u izražavanju mišljenja. Neverovatno koliko je delotvorno kada se poništi izgled. Osetila sam slobodu. Sa sestrama bliskim mojoj generaciji smo se i šalile na sopstveni račun, tipa: E, jesi stavila frizuru? (smeh)

Kako smo videle na tvojim crtežima ta vaša odora deluje i kao provokacija i neprijatno iskustvo van manastira?

Imale smo svakakva iskustva. U inostranstvu je nije bilo lako nositi. Tamo nije bilo jasno jesmo li burke ili kamikaze, bilo je i zaziranja i sklanjanja. Imale smo preporuku da nosimo vidljive krstove. Na aerodrumu je uvek bilo dramatično. Ljudi bi se sklanjali od nas. I na pregledu smo duže bile zadržavane. Ali i van aerodoroma je uvek pomalo nelagodno. Uvek privlačimo poglede.

Ali svi ti ljudi u crnom…?

Dok sam bila mlađa i stupala na umetničku scenu sve više sam nosila crnu odeću. I to između rok i ozbiljnog, poslovnog stila. Takođe, posmatrajući fotografije sa velikih svetskih događanja videla sam da ljudi obično nose crne slim stvari, često i brendirane. Prepoznajemo to kao neki kultur-elitizam. A onda se taj stil spušta i na niže nivoe, pa se i na nekom lokalnom alternativnom dogođaju učesnici oblače u nekakvo crno odelo, kakvo god se ima. Dobila sam jedan zbornik radova Men in Black, o kustostkoj praksi gde se elita prepoznaje kao “ljudi u crnom”.

Jesu li monaške odore odraz elite i moći?

Postojala je i neka vrsta popularnosti monaštva devedesetih godina, pa uz tu popularnosti ide i neka vrsta moći. Tako da sam i tu u monaškom svetu počela da prepoznajem taj momenat “ljudi u crnom”, ljudi od uticaja i prepoznatljivi, poželjni kôd oblačenja.

Tako sam radeći ove crteže gde se pojavljuju istaknute crne figure, došla i do manekenki u linijama koje su svedenije i poklapaju se sa odećom monahinja ili burki. A onda sam uvela i crteže muškaraca u crnim odelima kao reprezente moći. Preispitivala sam kako ta crna odeća može da postavi čoveka u osećaj nekakve posebnosti.

Opredelila si se za monaški put i to nam deluje već dovoljno smelo. Ostala si u manastiru deset godina a onda si se vratila. Opet smelo, odista.

Odlazak u monaštvo trebalo bi da je zauvek. Kao i stupanje u brak, kako se o tome kaže u samom činu. Ovaj moj odlazak iz manastira nije nešto uspešno niti poželjno. Potrebno je mnogo hrabrosti i mnogo vere i stajanja iza svojih odluka. Treba imati razlog, makar pred sobom. Svojim primerom pokazujem da je moguće promeniti svoj životni tok. Sve je moguće. I u okviru svega toga osećam se dosta emancipovana.

A ženska solidarnot, druženja i porška?

Ali još i na početku studija, dok sam osmišljavala moje prve radove, instalacije, radila sam sa još tri umetnice, družile smo se, prvodile dane zajedno u promišljanju. Dok sam kod kuće, crtam, smišljam, one rade za sebe, onda se obavezno nalazimo, pa raspravljamo, ispravljamo jedna drugu, menjamo ideje. Već sam tada navikla na to da sam stalno u ženskom društvu. Još je to možda bilo i pojačano problematikom devedesetih, kada nije bilo novca a imale smo ambicije da pravimo radove kao na velikim svetskim postavkama. Sada to deluje pomalo smešno jer smo htele da imitiramo svetsku scenu koju smo pratile. I nalazile smo načine… preko roditelja, tražile donacije nekih preduzeća, fabrike stakla, drušvenih i privatnih firmi kako bismo pronašle rešenja i realizovale naše zamisli. U svemu tome smo bile zajedno. A onda se sve to sa ženskom saradnjom i suživotom ponovilo u manastiru. I to jeste lepa strana u ženskom monaštvu. Nisam videla da u nekom životnom sistemu postoji veća i lepša emancipovanost žena i ženskog kružoka nego što je to u monaštvu, pogotovo, mislim, u našoj crkvi. Sada, međutim, većina mojih drugarica živi po Evropi, nekoliko je ostalo ovde ali imaju porodice i teško im je da postignu i druženja i posao i porodične obaveze. I baš mi nedostaje saradnja i suživot u nekom ženskom kružoku.

 

 

LIKOVNA KRITIKA

Povodom izložbe Crna sam, ali lepa Nede Kovinić
JELENA VESIĆ

 

 

Verovatno bi najadekvatniji tekst za izložbu Crna sam, ali lepa Nede Kovinić koji bi „iskočio” iz moje tastature po mnogo čemu podsećao na narativ romana Moja genijalna prijateljica Elene Ferante — romana o odrastanju devojčica, devojaka, žena u posleratnoj Italiji — o dijaloškoj strukturi života u kojem se ženski subjekt ravna, poredi, rasuđuje, provocira smelost, podgreva nesigurnost, razočarava i oduševljava. Elena i Lila su saznavale o svetu, ideologiji, društvu i političkoj borbi upravo kroz određenu bliskost i uzajamnost.

To je bila i moja situacija sa Nedom Kovinić tokom devedesetih godina, pa i kasnije do danas — u vremenu u kojem smo se rastale i ponovo sastale. Naše odrastanje tokom devedesetih godina na manifestnom planu nije bilo znatno različito od načina na koji Adam Kertis (Adam Curtis) opisuje njujoršku alternativu Reganove epohe 1 koja nije želela da se uklopi u dominantnu putanju uspeha. Ipak, socijalno i kontekstualno, naš alt je bio veoma različit, jer se nije mogao svesti na pitanje slobode (individualnog) izbora, niti na lagodnost u proizvodnji identiteta i drugosti.

O tome govori i naslov ove izložbe koji ne kaže Crna sam i lepa (pa šta?), koji ne iskazuje čistu afirmaciju, već upravo ističe antagonizme sopstvene egzistencije unutar šire društvene realnosti „ovo ALI ono”. Kertisov lm HiperNormalizacija (HyperNormalization) umeće u svoj hibridni naslov i jednu signifikantnu reč koja je dominirala (antiratnom) retorikom devedesetih u Beogradu, a koja će ostati zapamćena zahvaljujući izložbi O normalnosti Muzeja savremene umetnosti, koja je uz istoimenu knjigu istorizovala umetnost ove „duge dekade”.2

Međutim, za razliku od alternativa osamdesetih godina i kasnije umetnosti devedesetih, naše neuklapanje (neuklapanje generacije koja je stasala nešto kasnije) bilo je i ostalo istinska „arte povera”, tačnije, ono je bilo ispod spektakla bilo kakvog brenda, pa čak i ovog koji sam stavila pod navodnike. To neuklapanje, za koje se teško može pronaći jedinstvena reč, sažimalo je mnoštvo suprotnosti u sebi i jednu frontalnu suprotnost spram „normalnog”. I ta suprotnost je bila karakterisana jednom upornom, gotovo fanatičnom potragom za smislom, za proizvodnjom smisla i istine. Naš umetnički život bio je umetnost potrage i zahteva, umetnost diferenciranih preloma, rezova i diskontinuiteta. U tom smislu, delovanje iz spisateljske pozicije u kontekstu ove izložbe i odgovorno stajanje naspram prikazanih radova, za mene predstavlja istinski dijaloški napor ličnog & političkog pozicioniranja — nešto što zahteva (i priziva) ispisivanje mnoštva strana kroz jedan feministički, neo-neorealistički (i dalje esejistički) roman, upravo u duhu pomenute knjige Elene Ferante. Međutim, suženi prostor kataloga nas postavlja unutar granica institucionalne forme, unutar uredno postavljene normalnosti galerijsko-umetničkog toka koji razdvaja „stvaraoca” od „tumača”, umetnika od pisca, prijatelja od prijatelja. U tom smislu, moje pisane reči koje stoje pored reči-u-slikama Nede Kovinić radije započinju konverzaciju, nego što dovršavaju, radije otvaraju interpretaciju, nego što je zatvaraju. Pokušavam da govorim sa, a ne da govorim o, da govorim jezikom koji izmiče toj ućutkujućoj objektivnosti koju nameće kataloška forma.

Kroz izložbu Crna sam, ali lepa, Neda Kovinić upravo provocira tu nametnutu objektivnost koja emanira sa „površine vidljivog”. Ona prilazi telu–individui–subjektu kroz spoljašnjost i pojavnost odeće, uniforme ili kostima — kroz nešto što tu subjektivnost istovremeno i deklariše i skriva, što je društveno kodira, selektuje, svrstava, odbacuje ili prikriva.

Ovaj projekat se bavi mnoštvenošću temporalnosti i prostora globalnog kapitalizma — od neoliberalnog navodnog kosmopolitizma i unifikacije u savremenosti, do konzervativnih, retro-lokalnih i „domaćih” formi bivanja – te načinima na koji se ideološki aparati upliću u svakodnevni život, oblikujući individualne istorije i često indukujući bekstvo i povlačenje u prostore „artificijelne autonomije”. Momenti autobiografskog punktuiraju političku pozadinu; umetnica govori o sopstvenom snažnom iskustvu prebivanja u manastiru i monaštvu3 unutar zajednice žena, tokom više od jedne decenije, i samim tim, prema određenoj „crno-beloj slici sveta”, o nošenju određenog crnila4 vis-à-vis savremenosti i njene živahne, prezentističke, neumorne egzistencije.

U ovoj seriji crteža i slika nalazimo predstave monahinja u stilizovanoj odeći stroge forme, kombinovanoj sa drugim strogim formama iz domena visoke mode ili stereotipnim predstavama grupacija sveta umetnosti, reprezentovanih modelima svedenih linija kuće COS. Takođe, vidimo figure „ljudi u crnom”, simbolički vezane za preduzimački zaokret u savremenoj umetnosti, kroz aluziju na jednu od prvih publikacija o kustoskoj praksi upravo naslovljenu imenom Ljudi u crnom (Men in Black)5 Ili možda vidimo „navike” nekih od najpoznatijih svetskih dizajnera koji su se u javnosti oblačili isključivo u crnu odeću kako bi se postavili iza spektakla mode koju su proizvodili? Ili prepoznajemo sve te „misteriozne vladaoce”, biznismene i tajne agente koji se oblače u crna odela kako bi bili nevidljivi — utvarne slike menadžmenta koje nalazimo u popularnoj kulturi, filmu i stripu?

Takođe, Crna sam, ali lepa prikazuje različite forme oblačenja koje istovremeno služe skrivanju ženskog tela — od islamskih burki i hrišćanskih monaških odora, do marama, šalova i bolničkih hirurških maski. Stojeće figure su uglavnom redukovane na svoju uniformu na koju je delegirana mogućnost govora, dok su portreti stilizovani ili šematizovano-groteskni. Laku estetičnost svedenih oblika, taj crno-beli svet dizajniranih uniformi, presecaju priče o radu i smrti. Servisna ekonomija i njena uniformizatorska snaga oduzimanja slobode slobodnom vremenu, te stapanju života i najamnog rada — ono što se danas tematizuje pod pojmom „nematerijalni rad” — nezaobilazi, kako vidimo ni područje monaškog života, navodno izdvojenog iz stampeda savremenosti. Bavljenje uniformom koja nije uniforma i različiti oblici prevođenja uniforme u modu i obratno, upravo govore o različitim modalitetima aproprijacije života u području nematerijalnog rada.

Ovim projektom Neda Kovinić želi da obrati pažnju na jednu (izgubljenu) formu eskapizma u svetu u kojem bukvalno sve postaje utilizovano i podređeno različitim šemama raspoznavanja. Ona govori o eskapizmu koji je istovremeno aktivan i projektivan i koji teži onome što je za umetnika i filozofa / za umetnicu i filozofkinju najbitnije, a to je stvaranje prostora relativne autonomije iz koga se može misliti i govoriti.

Projekat Crna sam, ali lepa se ne može eksternalizovati na socijalni kontekst ili pak voajeristički psihoanalizirati kao trauma pred — za savremenost zazornim — životom bivše monahinje. Radije možemo kreditirati hrabrost da se (pro)govori o nečemu o čemu se obično ne govori — što je ili crno ili belo, ili osuda ili afirmacija — da se pokaže čitava diferenciranost nečega što navodno počiva u svetu suvišne jasnoće i lakog rasuđivanja i što, konačno, ničemu drugome i ne služi nego da svedoči o toj jasnoći kao jedinoj mogućnosti.

1 Adam Curtis, HyperNormalisation, BBC, Oktobar, 2016.

2 Izložba: O Normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti – Beograd, 2005, kustosi i urednici publikacije: Branislav Dimitrijević, Branislava Anđelković i Dejan Sretenović.

3 Neda Kovinić se u ovom projektu opsesivno bavi uniformama monahinja zajedno sa drugim procedurama kostimiranja u crnu odeću, zapravo želeći da obrati pažnju na jedan specifični oblik sopstvenog ‘aktivnog eskapizma’ tokom rane mladosti krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina koje je provela u manastiru kao monahinja, a koje je za nju u tom trenutku značilo frontalno odbijanje svih ponuđenih vrednosti i opcija – neku vrstu negacije izbora koje je nudila tadašnja politička realnost, lokalno i globalno. Termin aktivni eskapizam je originalno postavila Lidija Merenik (ovde se koristi u drugačijem i rekontekstualizovanom značenju), Videti: Lidija Merenik, Art in Yugoslavia 1992–1995, Fund for an Open Society and Center of Contemporary Arts Belgrade, 1996, 12–36.

4 Fred Moten je detaljno pisao o slučajevima crnila i njegovih različitih medijatisanih označavanja u modernoj istoriji. Videti: The Case of Blackness. Fred Moten. Criticism, Volume 50, Number 2, Spring 2008, 177–218.

5 Men in Black: Handbook of Curatorial Practice (Ed. Christoph Tannert, Revolver — Archiv f r aktuelle Kunst, K nstlerhaus Bethanien, 2004).