POSEBNA DUŠA

MILICA magazin dodeljuje
PRIZNANJE i ORDEN “Ruža”
PAVKI MARTINOVIĆ
u kategoriji starosti kao nove mladosti

Načuli smo o gospođi Pavi u gradskim razgovorima mladih pesnikinja. One su je srele na pesničkom susretu “Pesničenje” i oduševile se njenim otmenim prkosom kao životnim stavom. Onda smo se načitale njene poezije, videle smo i njen vez, čule smo i da peva, crta i o svemu rado razgovara. Saznale smo gde živi i pošle joj u susret. Ponele smo buket cveća, dve kamere, telefone-diktafone i MILIČINO majsko Priznanje. Dočekala nas je spremno, raspoložena, pomalo profesorski nastrojena prema radoznalim gradskim devojkama željnim priče o nekakvom ženskom junaštvu. Primila nas je u svoju skromnu, urednu sobu Gerontološkog centra u Zrenjaninu, na nahtkasni joj je “Moć stvari” Simon de Bovoar, na stolu na heklanoj mušemi servirana fina čokolada. Sa vrata nas je procenila kao ambiciozne i nakon uvodnog, laganog ćaskanja, pomalo zvaničnijim glasom, pitala nas:  Šta vas zanima devojke?

– Vi. Ko ste Vi, Pavo? Pričajte nam o sebi.

Fotografije u tekstu: KATARINA MARKOVIĆ

Lice i naličje

Ja sam profesor mehanike i mehaničke tehnologije, to sam završila na Rijeci. Živela sam u Hrvatskoj, a 1991. došla u Vojvodinu, kad je počeo taj rat. Oduvek sam radila u srednjoj školi, srednjoj mašinskoj, gde sam predavala stručne predmete. Kažu, dakle da sam tehničko lice, pa nešto se sa tim baš nisam složila, ja sam smatrala da sam pedagoško lice. Međutim, kad sam sticajem okolonosti u životu ostala sama, kada sam postala udovica, ja se odlučim za Dom i onda me naša Brigita, radni tarapeut, otkrije s naličja…. To još nikom nisam rekla. Vama prvima to kažem. Ona me jednom prefinjenom metodom uključila u pesnike. Ja sam mislila da za to nemam dara.

Porodica

Moji roditelji su se našli u Vinkovcima, došli su iz Bosne razorene ratom, bez roditelja i počeli su od nule. A majka, kad me je rodila, muž joj je bio u vojsci, i nije imala ni majku, ni svekrvu, ni jetrvu, nikoga, sama me je podigla. Mnogo je radila. Oni su oboje bili pošteni ljudi, proleteri, bez ičega svoga. Pošto sam najstarije, prvo dete, naučila sam sve deliti, kad bih dobila bomobna ili čokolade. Bilo je i: “Čuvaj kaput. Nemoj da ga isprljas, iscepaš, čuvaj seki”. Ja sam 48. godište. To je dakle bila radnička proleterska porodica, nema koga da prevari, da ukrade.

Karburator, psovke i ženski uspeh

Dok sam bila devojčica kroz moje selo su prošla tri kamiona i hitna pomoć, i ništa više za dana. Onda se desilo da se jedan kamion pokvari i stane, i mi deca se sjurimo da gledamo i slušamo kad vozač traži francuski ključ, pajser, mazalicu… I pokvario mu se karburator i ja sam zapamtila to – karburator. I drugi put opet nekima se pokvario karburator. Jednom se onda jedan šofer i njegov suvozač pate oko motora, legli pod auto, a ja im kažem: “Majstore, da nije možda karburator?!” On mi prvo opsuje majku i bež’te odatle. Dakle, kad analiziram i kad se setim toga da opsuju majku, prvo majku, znači žena je kriva. I kasnije, nisam bila istaknuta feministkinja, ali u sebi razmišljam feministički i drago mi je kad žena uspe. Zaista mi je drago kad žena uspe.

Sestre

Volele smo se. Još smo se više volele kad smo bile starije. Jednom smo jednu malu seosku kuću naš četiri znale za dan okrečiti svu, oprati prozore i ofarbati, i pomazati pod, zastrti krparama, koje je moja mati tkala. Dakle, slagale smo se. Imale smo veliku baštu. Onda bih molila jednu sestru: hajde ti danas ostani, zalij kupus, bila je žega, jer bih da odem na korzo.

Literatura

Čitala sam Pamuka Orhana “Džeded-beg i njegovi sinovi” i “Muzej nevinosti”. Sad moram tražiti “Ženu crvene kose”. I on je negde između Istoka i Zapada. Da, volim čitati i dosta sam se načitala. Stigla sam uz tehniku i dok sam se pripremala i radila u nastavi, a da ne pominjem kao domaćica i sve ostalo. Uspela sam uvek i da čitam. Ali je sve to zahvaljujući televiziji, koju nisam gledala.

Televizija

Plela sam radije kod kuće sebi novi džemper iz Burde, ili nešto čitala da bi stigla kasnije na korzo, ali nisam imala televizor. A bila sam zaposlena, mogla sam da kupim. Ali je to sve iz osvete, jer sam jednu godinu maltene buljila u televizor. (smeh) Znate, u doba dok sam bila mlađa, mi nismo imali televizor, nego smo išli kod komšija gledati. I onda ja odlazim dalje da se školujem, jedno vreme u Tuzli, i kad sam se dohvatila televizije, dan noć sam gledala. Nije baš bilo noću, jer nije bilo programa noću, već je televizija bila za neko pristojno vreme, ali sam je se dosta nagledala. I pošto sam bila jedina žena na godini, onda tim momcima na godini pričam šta sam gledala na televiziji, a oni pričaju gde su kockali, gde se ko napio, koju su devojku našli, a jedan mi je rekao: daj poslaću te na kviz iz poznavanja tv programa. Kad godina izmiče pa to treba polagati ispite, treba učiti… Gledala sam emisiju “O opismenjavanju” sa Mirom Stupicom kao Pikom Bibić, koja tepa slovima. Sa njom je glumio Severin Bjelić. Onda sam gledala kvizove, kad su bili čuveni Reljići koji su odnosili novce. Bili su i festivali pesama. Recimo, festival u Ilidži, sevdalinke, pa kajkavskih pesama, pa primorske pesme, pa Opatija sa Lolom Novaković… Bile su i dobre domaće serije. Gledala sam u ono vreme, premijerno “Pozorište u kući” sa Olgom Ivanović, koja je bila tašta. Pa Ljiljana Lašić, koja je sada mojih godina, kao mlada je bila zgodna lepa, prva u onoj kratkoj suknjici.

Prave vrednosti

Pratila sam emisiju “Znanje imanje”. U sebi prednost stavljam znanju pre nego imanju, jer znanje mi ne može niko oduzeti, a oko imanja se danas vode krvave stvari i pune nam crnu hroniku. Živela sam u selu gde su bili, kako bi ovde rekli, paori i devojke, koje su, kao naslednice, rado pokazivale svoje dukate kad bi išle da li u crkvu da li na korzo. Ja to nisam imala. I kad bih imala dukate ne bi ih tako nosila. Jer će mi ih neko strgnuti. Ali meni je mati rekla da gledam je l’ ću kopati njive ili ću učiti i završiti za neko zanimanje. Nisam htela kopati tuđe njive, da mi drugi gospodari. To ne. Inače sam postala u životu osetljiva na to da mi neko prigovori.

Polaganje računa

Dugo sam živela sama dok se nisam udala, odnosno dok nisam ozvaničila vezu. I tu sam bila preteča ostalih. Jako sam se kasno venčala sa muškarcem kojeg sam volela i sa kojim sam već živela. Moja mati je još živela na selu, a ja sam već bila u gradu, što bi rekli, odvojila se jedna usta, sama se hranila, bila već svoja, onda sam smatrala da više ne moram nikome polagati račune. I moja mati je na neki način bila ponosna na mene što sam koristila državni kredit, onaj iz Titovog fonda za školovanje. Znači uspela sam svojim radom, učenjem da dobijem novce da se školujem i da ispunim i njene želje. Bitno mi je da nisam povredila majku, da je bila ponosna na mene.

Ogovaranja

Sećam se jednom davno… Kad sam se zaposlila sa 23 godine ulazim sama u gradsku kafanu u Vinkovcima, da vidim koga ima, tu se društvo nalazi, sastaje, ali nema nikoga iz mog društva i za to vreme ću popiti jednu kavu, i naslonim se tamo na neki šank, da bi imala pogled na dva prozora da vidim ko će da priđe, a preda mnom gomila praznih čaša, i kažem ja kelnerki: molim vas, maknite te čaše. “ A što da maknem, da neko ne pomisli da ste Vi to sve popili. Vi o svemu vodite računa šta ko misli o Vama. Za te čaše mi je stalo da neko ne pomisli da sam sve to ja pila. Nije mi to bio teret, ali sma opet pazila šta će sredina reči za mene.

Heklane rukavice

Davno se jedna žena u selu na pogrešan način izrazila, a ona me je videla i rekla za mene: šteta što joj tako dobro ide škola, a tako dobro štrika. Je l’ te da je naopako rekla?! (smeh) Umela sam i plesti, čarapu znam oplesti zmureći. Naplela sam se čarapa i čarapa. Ili rukavice od konca leti kad je mraz. Davno sam čitala o Grejs Keli, a njoj je mama rekla: nikud bez rukavica i kostima. Videla sam te heklane rukavice leti. Zašto su ih nosili leti? Zbog prašine, u autobusu.

Ljubav

Moj suprug je pokojni. Ja sam udovica već četiri godine. Može se za njega reći da je u to vreme u gradu Vinkovcima bio najlepši, najpošteniji i najpametniji. Iz porodice je gde su svi muškarci lepi, visoki, markantni. Diplomirani je mašinski inžinjer, završio u Zagrebu. Stariji je od mene devet godina. Nismo imali decu a ostali smo zajedno sve dok on nije preminuo. Jedno drugo smo poštovali. Njega sam upoznala u školi.

Muž feminista

Moj muž je bio ponosan što sam recimo dobila stan, pa je on došao kod mene da stanuje, što bi rekli oženila sam se. (smeh) Možda je i u društvu bio ponosan sa mnom. Nikad ga nisam osramotila. Ja nisam nosila jako kratku suknju, nisam se nikad zavodnički ponašala, moj stil nije bio zavodnički. A kad sam zbog rata i teških događaja u Hrvatskoj prva došla u Vojvodinu, onda je on zvao neke ljude tu u Titelu, gde sam ja već radila, i predstavio se: ja sam muž profesorice Pave. Onda je jedan Stevo iz Like rekao: pa ti ko Karlo Ponti, niko ne zna ko je on, ali svi znaju kad kažu muž Sofije Loren. (apalauz)

Emancipovana

Moj suprug je znao za moje emancipovano ponašanje. Ponekad mi je i prebacio. Nisam uvek pristala da mi pomogne neki muškarac. Nema potrebe da mi pomaže. Znam hoćeš da budeš samostalna. Meni lično smetaju oni koji uvek hoće da se ogrebu za nešto, da prihvate. Neka moja baba strina je davno rekla: “Znaš dete, nije pristojno uvek se odazvati, ni prihvatiti sve ponuđeno.”

8. mart

Ovaj poslednji 8. mart, neki dan što je bio, pa ja ne znam je l’ bi to prepoznala Ruskinja Kolontaj ili Klara Cetkin. Je l koliko su žene pre imale sada su izgubile. I ja smišljam tekst i razogvaram sa Brigitom da nacrtam četiri žene kako stoje u fabrici i razgovaraju, i jedna kaže: “Ne smeš da zatrudniš”. Ili da napišem: “Smanjili su bolovanje za decu – muškarci dobili veću platu”.

Dok sam radila, za 8. mart sindikat napravi priredbu i podeli nam bonove i za taj bon, prvi bon kad sam se zaposlila, kupim ručni sat “Slava”, mali ženski ručni sat.

Ne bih ni da se setim

Posle smo došli iz Hrvatske ovde zato što tada nije bilo moguće ostati u Vinkovcima ko nije Hrvat. A ja sam jugoslovenski orijentisana. Imala sam jedino da radim i da se ponovo dokazujem. Na poslu sam pričala ekavski. Sve varijante srpkog jezika sam davno naučila, jer sam koristila i jednu i drugu literaturu. Jednako pišem i čitam oduvek i ćirilicu i latinicu. U to doba smo imali društvene stanove. Dakle, nema više stana, nema mog auta, ostala sam bez ičeg materijalnog. Teško je bilo. Ne mogu vam objasniti. Ako je neko od izbeglica bio prisiljen da nešto ukrade grubo rečeno, onda bi neko rekao eto one izbeglice kradu, a nismo svi bili za to, ja ne bih to uradila. Neki ljudi ili su to neuki ljudi ili su bili u afektu, ali bili su to sudovi kao da nisu ljudi. Otkud sme žena izbeglica da nosi bundu?! Ona je i pre imala bundu. Nekako ju je uspela provući i sačuvati, tu svoju bundu. Ne pričam rado o tom vremenu, ne bih ni da se setim. Kao da sam ga izbrisala gumicom.

Aska

Sa tom muškom decom u pubertetu, kad su ni ljudi ni deca, pred njima sam bila kao aska pred vukom. Stalno sam tu igru igrala. Ako sam se nekad zabunila, ja sam se izvinila. Izvinjavala sam se đacima ako bih kasnila na čas. Ali onda nikom ne bih dozvolila da uđe iza mene. Nisam insistirala na autoritetu, nisam ga nametala, ali možda sam to postizala svojim ponašanjem. Šta god da sam predavala znala sam uvek provući beletristiku, književno delo, lektiru, navesti ih da čitaju.

Nepristajanje

Nisam htela dočekati zimu u praznoj kući. Pa treba sneg očistiti. Je l treba da čekam da mi drugi čiste sneg na ulici? Nisam htela da dočekam da ostanem bespomoćna bez ikoga u selu. Dve kuće do mene niko, treća kuća se ruši, preko puta lepa kuća ali su gazde u Nemačkoj, pusta.. Nisam htela da ostanem u takvom okruženju. Onda sam rešila da idem u dom, imala sam svoju penziju da sebi to i priuštim.

Dom

Doći u gerontološki centar, savremeno rečeno, odnosno u starački dom, kako drugi kažu. Ljudi imaju često primisli, one tradicionalne, patrijarhalne, da su tu kao odbačeni iz familije, a možda neki i jesu. Ja sam došla zato što sam ostala sama. Imam jedan savremen pristup domu, jedan pozitivan pristup. Za aktivnost, za život, za saradnju.

Jedan novi vid života

I 2013. sam došla. Pobegla sam od samoće i miševa u kući i pošla u svet gde ću živeti, gde ću imati obroke i opran veš, čula sam da ljudi tamo sede zajedno, da igraju šah, može da se štrika, veze, čitaju novine. Poznavala sam i ženu psihologa u međuopštinskom centru za socijalni rad i ona je pricala o domovima, koji su dobri i uredni. I koji imaju dobro organizovan društveni i kulturni život, kao što je ovaj Centar u Zrenjaninu. Ovde se odlazi u pozorište organizovanim prevozom, dolaze nam iz Kluba penzionera. Dolaze nam penzioneri koji još žive kod kuće, koji još igraju i pevaju, sviraju. Oni imaju i slikarsku i literarnu sekciju i druže se sa drugim klubovima iz drugih gradova. Išla sam sa njima u posete i čitali smo poeziju i ja sam im bila domaćica ovde. Apsolutno sam zadovoljna sa tim društveno-kulturnim životom. Biblioteka postoji, imamo i komjutere, pa koliko smo pismeni na internetu. Sve imamo. Onda me Brigita još uvela u poeziju, evo i danas smo imali jednu kratku poetsku radionicu. To sve ne bih mogla imati u Titelu, sama u kući. Radi se o tome da čovek treba da je u društvu. I taj rad mi stvara zadovoljstvo.

Prva

Upisana sam i u hor, ne što znam pevati, nego uklopim se među ostale i pevam. Ona odlazim na kurs nemačkog jezika. Ja sam nekad u školi učila nemački pa se zaboravilo, kasnije nije više bilo ni štampe nemačke kod nas, pa ni njihovih novaca. Čini mi se da dovoljno znam nemački sada, možda sam tamo i najbolji đak, a ja volim biti prva.

Putovanja

U inostranstvo više ne mogu ići, starija sam, teže mi je: il’ će cipela da me žulja ili ću se lako oznojiti… i šta drugima da smetam, šta će biti ako tamo posrnem i padnem. Tako da slabije putujem. Ranije sam putovala. Išli smo, recimo, u Pariz sa školom: pola smo plaćali mi, a pola sindikat.

Smislim, nascrtam ih i izvezem

Valjda je povod bila neka stravična tragedija iz crne hronike, raspravljale smo o ženama, i Brigita mi je rekla za te kuvarice. Analizirale smo stanje žene danas u našem društvu, položaj žene. Onda smo poredile i pomenule one strereotipne kuvarice gde su muškarci uvek uparađeni u odelu, a žena je sa keceljom uz šporet. Muškarci su uvek odnekud došli i nekud pošli, a ona je za šporetom. I zato je prva moja kuvarica gde ona sedi i čita i kaže: “Kud si poš’o, presvuci odelo, očisti šarana, dok ja pročitam Pamuha Orhana”. A jedan čiča mi je rekao ovako: Ona njemu kaže da očisti šarana dok ona pročita onu debelu knjigu”, a ja mu kažem: “Ali njoj je ostalo samo šest strana. “ (opšti smeh)

Nesanica

Bila je radionica sa gospodinom Protićem i gospođom Kinsli iz Austrijskog kulturnog centra, i nekako se malo kasnije desilo i da mi je umrla sesta. Loza mi je takva da mlađe od mene umiru. Nisam mogla spavati onda. Ta nesanica je izazvala u meni to slaganje stihova, tako da sam jednu pesmu i nazvala Nesanica, ona je tome i posvećena. A imali smo onda i radionicu i pričali smo o planovima o čemu bismo hteli da pišemo i rekla sam da hoću da pišem i ljubavnu poeziju, i počela sam, kad ono mi ispade preljubnička. (smeh)

Zvuči kao plan

Skicirala sam ovaj letnjikovac i sad pripremam slamu, umačem u vodu i peglam, i zato su mi ovakvi nokti, vidite. Nameravam da skiciram most, ovaj dalje Principovom ulicom, i uradim ga od slame. I sad videću kakva budem, ali u Zrenjaninu ima deset mostova.

Nova mladost

Ja sam i napisala jednu pesmu nešto u smislu odradila sam radni vek, zaradila penziju, ali ne dam se, moram početi sa novim vidom života. Čula sam da su mnoge žene kad su penzionisane, plakale. Pa zašto? Pa ne trebaš nikome više. Dobićete besplatnu kartu autobusku i imaćete neke popuste. Već se osećate građaninom drugog, tećeg reda, manje važnim, starim. I taj kult mladosti. Slažem se ja, ali ne može ni to telo biti večito zategnuto ko kliker. Za moj pojam, ništa mi nije ružnije videti nego na zgužvanoj koži bisere i zlato. Kao i staru ženu a sveže u crno ofarbanu. Ne ide, znate. Gledala sam kod Miljkovićke, dok je vodila emisiju Ključ, pa je valjda Lašićka pričala anegdotu kako prelazi cestu, pa joj neko iz automobila dobacuje: požuri baba, a ona se okreće i gleda gde je oko nje baba. (smeh) Hoću da kažem, ne dam se, ne sme to da me slomi, i treba da vidim šta ja to još mogu. I onda škrabam, crtam, volim rešavati sudoku. Volim da gužvam mozak. Ali ne brigom za nečim što se ne može vratiti, nego šta mogu još novo. I kaže meni jedan deka: znaš da imamo u domu sada engleski!? A ja sam htela da u klubu učim engleski, pošto nisam nikad ranije. Ali rekli su mi da nema više mesta, profesorka, jedna starija gospođa, ali rekla sam joj: u redu, nema mesta, nema, ali da znate da ćete zažaliti za dobrim đakom. Ja ne znam engleski, ali ja volim učiti.

Slavna

Nisam ja još svesna da sam poznata. Mada se i pitam. U decembru sam te kuvarice predstavljala na “Pesničenju” u Beogradu, kao članica kluba “Nepraktične žene”. Onda mi je rekao organizator Prota: “Onda ćete vi moći ići dalje sa tim, negde otputovati, to će neko da traži, da kupi.” Ali, mislim u sebi, pola baci u vodu, sve je to reklama, sve je to posao, svesna sam ja toga. Ko će od ovoga da živi. Šta kome treba kakva kuvarica. A onda, kažu mi neki: “E što si bila dobra, gledali smo te.” A ja im kažem: “Pa dobro, hvala, pa šta onda.” E sad, koliko se stvarno o tome zna, ne znam. Valjda su stavili na Fejsbuk, ja nisam na Fejsbuku.

Pesnici i pesništvo

Ne osećam ja to kao neko posebno otkriće u sebi. Ne osećam ja svaki dan da mi se piše, volim ja i da odspavam posle ručka. Naučila sam u lektiri svašta čitati, čitala sam i poeziju. Kao devojčica sam slušala pesme Gvida Tartalje. A s njim je bio i Grigor Vitez. Sećam se njegovih pesama. Obožavam i Ršuma i Vaska Popu. Vesna Parun je bila pomalo neobična, znala je biti tamna u svojim stihovima.

A pesnici su, mislim pravi pesnici, ne ja,… neka posebna duša. Da, posebna duša.