Tradicionalni ručni radovi sa izvezenim porukama, dobile su novo ruho i postale prilika za kritiku društva. Autorke, združene u grupu „Nepraktične žene“ „kuvaricama“ iskazuju snove o napretku
Sećate li se „kuvarica“? To su nekada bili najlepši ukrasi kuhinja, ali i drugih prostorija, sa izvezenom slikom i tekstom. Tekstovi su bili poučni, po tada vladajućim načelima, a tretirali su razne situacije, od religioznih uverenja do porodičnih odnosa. U Srbiju su početkom prošlog veka stigle iz Holandije preko Nemačke, Austrije i Mađarske, prvo zaposlivši ruke Vojvođanki. Najpoznatija rima „Kuvarice, manje zbori, da ti ručak ne zagori“ nije bila jedina, pa su naši stari sa tih ilustrovanih komada platna učili lepom ponašanju za stolom, ali i da je dobra higijena pola zdravlja. Najčešće su štitile zid iznad šporeta, ali i natkriljivale bračne krevete, i čak visile u kupatilima. Posmatrače su plenile duhovitošću, a vlasnike sokolile na poželjno ponašanje.
Tačnije vlasnice, jer su se rečenice mahom odnosile na domaćice. Podsećajući, recimo, da ljubav ide „preko stomaka“ natpisom „Koja žena muža čuva, njemu dobar ručak kuva“, ili da se manu priče, jer „Za razgovor sad vremena nema, treba brzo ručak da se sprema“, ne zaobilazeći ni muževe. Njih koreći sledećim pristupom: „Zašto gledaš ti u lonac, kada nisi dao novac“. I, najzad, mireći ih ponudom: „Ružice, srećo moja, daj da ti ljubim medna usta tvoja“. Univerzalni jezik crteža prenosio je prateće prizore sa sve modnim detaljima tadašnjeg vremena, cvetnim rubovima i belom pozadinom, sa ulogom da naglasi poentu.
To vreme je prošlo, „kuvarice“ su zamenili efikasniji načini zaštite enterijera, a one postale cenjeni artefakti iz antikvarnica. Novi pogledi, u šta spada i feminizam, imali su što-šta da spočitaju tradicionalnim zidnim porukama. Da li je ženi radno mesto glave zagnjurene u rernu, da li je njena jedina funkcija briga o domu, da li je poslušnost suprugu alfa i omega uspešnog braka? To su se pitale pobornice ravnopravnosti, kao i pobornici.
Nije, za to su se izborile nekadašnje dame, potom „drugarice“. Međutim, ostalo je još mnogo stvari oko kojih se dalo polemisati preko platnenih plakata. To široko polje komentara na račun politike, ekonomije i drugih grana što diktiraju svakodnevicu, otvorila je umetnička grupa Škart iz Beograda. Šta današnje „obične“ žene mogu da ponude filozofiji, psihologiji, sociologiji i drugim naukama, tako su stvari postavili Škartovci.
Pilot-grupa bile su gastarbajtkinje, ili supruge naših privremenih radnika u inostranstvu. Uspeli model prenet je na samohrane majke i izbeglice, a onda se oteo i rodnoj i statusnoj kontroli. Sada vezu i muškarci, i studenti, i studentkinje, svako ko nađe vremena i ima talenta. A darovi su nam svima dati, pa valja naći samo tih nekoliko slobodnih sati dnevno.
Za Lenku Zelenović to su večeri. Kad stan utihne, ukućani polegaju, premda je ćerka Jelena jedina stalna članica domaćinstva, pored Lenke. Međutim, nekad tu prespava i Lenkina sestra, ista ona koja hekla čipku oko „kuvarica“. Jer, kao što su dozidnici ili nadzidnjaci, kako su se stručno zvale izvezene ilustrovane poruke, plod kolektivnog stanja uma, tako i rad na njima podrazumeva udruživanje, iako to nije neophodno. Ali, lakše je i zabavnije.
Međutim, kreativnost zahteva i samoću, pa Lenka dela noću. Na komad šifona prenosi crtež i krene da crvenim koncem veze ključne reči, a plavim ostatak. Inspiracija joj je trenutna – kakvim potezom stranačkih lidera iz TV prenosa, i takve „kuvarice“ Lenka svrstava u „političke“, među kojima promakne i neka žalbena za Titom. Nekad je opservacija pojave duža, usredsređena na životne navike, kada nastaju „ekološke“ („Ne bacaj đubre s terase, vidi se, prljava si, zna se“). One „lične“ referišu na porodične relacije, na Lenkine personalne brige i snove.
Premda joj je već skoro sedamdeset, života punog udaraca, iako je nedavo operisala kuk, živhna je i poletna. Malo zaobljena, ne bucmasta, orna da simultano pravi sok od zove sa kiselom vodom, ili „fantu-šokatu“, kako je od milja zove, i prskave domaće vanilice. Sva njena kulinarska mašta pada u vodu pred izazovom McDonald’s-a, bar kad je Jelenin ukus u pitanju. Roditeljska nežnost tad se pretvara u blage prekore, pune humora. Humor je taj koji spasava u svakoj, pa i ovoj prilici.
Stoga je humor zaštitni znak Lenkinih ručnih radova. Od prvog „Deset sa lukom, deset sa mukom“ što u žižu slike stavlja ćevapčiće, a apostrofira nešto drugo, nizali su se razni naslovi. „Imam posebnu svesku u koju zapisujem ideje, da se ne bih ponavljala“, smeje se Lenka. Šala je način da se izleče sve tegobe, i da se izrazi bunt, za koji je Lenka prosto predodređena.
„Uvek sam bila crna ovca u familiji, uvek kontrirala“, opet se Lenka smejucka. Od dana kad je većinu koraka, ponekad i pogrešnih, povlačila iz inata ocu i majci, deli je ogromna kamara vremena. Sa svim stečenim saznanjima, pa i onim da pogrešnih koraka nema, već svi vode iznutra zadatom cilju. Uostalom, da nije sve bilo tako kako je bilo, Lenka ne bi postala naša najpoznatija domaćica. Slavom ovenčana putem izložbi diljem planete. Najpriznatija po političkim komentarima poput: „Misli da i dalje može da krade jer mu to njegovo direktorsko mesto dade”, “Vile, kuće, kola razna krase tajkune dok se ne sazna”, sa nastavkom “A kad se sazna, ne sledi kazna”, “Točkići na ministarskim foteljama služe da lakše od fotelje do fotelje kruže” i sličnim. Globalno omiljena i zbog onih posvećenih Novaku Đokoviću.
Nemoguće je nabrajati sva njena dela, ima ih skoro četiri stotine. U Lenkinim vrednim rukama zadržavaju se kratko, hitajući u beli svet da se proslave. Već ispunivši ulogu „ventila“, kako „kuvarice“ doživljava Lenka, tj. stabilizatora stresa. Bio njemu uzrok tuga, bes ili euforija.
S druge strane Dunava, jer Lenka je Novobeograđanka, u ravničarskom Zrenjaninu žive Pava i Brigita, prva stanarka Gerijatrijskog centra, a druga viša radna terapeutkinja u istoj ustanovi, obe uključene u izradu „novih kuvarica“. Pod novim nazivom udruženja – „Nepraktične žene“, što je aluzija na nekad magazin, a danas TV emisiju ispunjenu savetima. Kako da izbeliš fleke, ali i zube, kako da zauvek ostaneš mlad. Upravo na ovu temu besedi Brigita Međo, natpisom „Kozmetička industrija lažnu mladost stvara, borim se za pravo da budem stara“. Ali, o Brigiti ćemo kasnije, što bi bila i njena želja iz njenog specifičnog karaktera.
Pavka Martinović već četiri godine živi u Domu koji se pežorativno zove „starački“. I sasvim neumesno, sudeći po Pavinoj mladalačkoj energiji. I spremnosti da uči, da svakog dana nešto novo sazna, ili bar obnovi. Iz tog razloga je polaznica kursa nemačkog jezika. Engleski bi za nju bio praktično novitet, ako se ne računa naučeno iz filmova, ali je Pava okasnila da se prijavi. Odbijanje je propratila primedbom profesorki: „Samo da znate, izgubili ste odličnu učenicu“, time podrazumevajući i svoju težnju da u svemu čega se lati „bude najbolja“.
Novo okruženje za Pavu, tu ljupku, nežnu damu – uprkos progresivnim načelima – bilo je prilika i da se okuša u pisanju stihova. Njih je javno čitala na „Pesničenjima“, mobilnoj platformi za predstavljanje pesnika kojima rima i modernije poetske forme nisu profesija (takođe „izmišljotina“ Škarta). Pobrala je aplauze po raznim gradovima Srbije.
Slava je nije ponela, prema njoj se odnosi sa rezervom, gotovo naučno, jer takav je posao i radila, kao profesorka mehanike i mehaničke tehnologije. Posmatranje sveta s distancom, Pavin je umetnički izraz kojim pokazuje da ništa nije jednodimenzionalno. Pa slogan: „Od šporeta kompjuter joj je draži, šta u njemu domaćica traži“ govori o zamkama tehnološkog napretka. Intrigantnu rimu prati prizor kuće sve u haosu, sa gomilom nenamirene dece. Majka za to ne mari, ona „četuje“.
Možda je u pravu, zbog ličnog napretka, a možda i nije. Pava svoja dela „uvek ostavlja otvorenim za tumačenje“. Dok to naglašava, Pava i svoj osmeh tvori da nalikuje izazovu. Pogled spušta preko naočara, značajno, ali i umilno.
Stihovi su joj lako tekli, to je uvidela, a nikad nije ni sumnjala u svoje umeće crtanja. Jednostavne likove ona je stavljala u pokret naglašavanjem detalja, kako bi izražavala i suštinu prizora. „Vidite, ova žena je nadmoćna, kandidat za upravni odbor banke“, ukazuje na žensku krupniju priliku koja se ogleda u ogledalu. Mužić, stišnjen u sitnije telo, čekaće je kod kuće, obavljajući „ženske“ poslove. Da li je to dobro ili loše, Pava ostavlja nama da zaključimo.
Svesna jezičke barijere, jer okružena je i Mađarima, ona nastoji da im poruku kako-tako približi. Prvih komšija radi, Pava veze latinicom, ili je smenjuje sa ćiriličnim pismom, dok koristi pomenuta i sva druga sredstva vizuelne komunikacije.
Kombinovana umetnička forma „kuvarica“, dala je Pavi još više stvaralačkih mogućnosti nego pesništvo. „Potpuna nesputanost za mene je izazov“, ona svedoči. Dokumenti „ovog i sada“, kako „kuvarice“ doživljava, govore o raznim kontroverzama, na prefinjen, damski način, bez da ikoga povredi, a da svakog zapita.
Pava će tek da zasija u svoj svojoj moći u Noći muzeja, u Titelu, samostalnom postavkom vezova sa poentom, i solo pesničkim nastupom. Prebira po hrpi minulog rada, spretnim, a negovanim rukama traži one koje će je najbolje predstaviti.
Stvar po malo posmatram i iz vizure kupca, pa pitam kako se „kuvarice“ peru. „Neće se ni prljati, neće stajati uz pekmez“, šalom odgovara Pava, zadajući poslednji udarac učmalim standardima. Pava ponekad udari i na sam sistem, pa kaže „Do skoro su me zvali referente, a sad nosim ove transparente“ („vrati naše fabrike“). Za možda i najdražu Pavinu zanimaciju, najznačajnija je Brigita, koja je u carstvo novih zidnih priča i uvela.
Brigita je pravi primer osobe koja radi ono što zaista voli. Da se u svemu nađe pitomcima Gerijatrijskog centra, gde je, kako rekosmo, viša radna terapeutkinja. Ovo znači pronaći svakom pravi zanat, pravu rekreaciju za um i telo, od zlatoveza, preko tapiserija do kolaža i goblena. Vešto izbegava da uđe u fokus Milica magazina, pre bi da se neko drugi istakne. Neko od tvoraca brojnih ručnih radova, izloženih u dve namenske prostorije, ali i svuda po hodnicima Centra u Zrenjaninu. Brigitina zamisao je da „kuvarice“, kao i druga dela, zađu i po sobama. Da oplemene život stanara očiglednim i imanentnim parolama i poukama. Da nadahnutim predstavama svako jutro učine „dobrim“, a „lakim“ počinak.
Brigitine „kuvarice“ različite su od ostalih po raznim stavkama. Prvo, crtež je veštiji jer ga radi ruka profesionalca, obično, Vladana Nikolića, strip-autora svetskog renomea, trenutno nezaposlenog. „Meni je krajnji domet Čiča Gliša“, smeje se i usnama i očima. Podrazumeva da mi je poznato da je umrežavanje metod prosperiranja svih udruženja, te i „Nepraktičnih žena“. Ali nije, ili se zaboravilo. Stoga mi deluje čudno što Brigita nije kompletna autorka. Kao da mi je malo i krivo što njene misli nekad i veze drugi, uz nadoknadu. Međutim, sve to je oproban recept zadrugarstva, i postignuća da tvoje „ja“ ne ide ispred ikoga. Uostalom, tako se i štedi vreme, što je jedna od pobuda za podelu posla.
Podloga Brigitinih crteža, ili zajedničkih, malo kad je bela, već većma crvena, plava, zelena… Na njima se ističu misli prouzrokovane raznolikim filozofskim, socijalnim i inim fenomenima. Pa ona kaže „Sudbina brzo nit’ vremena mota, poklon je svaki trenutak života“. Ili „Dok duša radost snuje, razum uvek sumnjom truje“. Ili: „Svet u propast hita, ne interesuje ga ontologija bića, već profita“, kao epitaf na jednom grobu. I/ili „Bolonja je uništila obrazovanje, mesto učenosti daje zvanje“. Britki, a pevljivi stihovi služe za nauk i opomenu. Stripovske linije su krajnje jednostavne i metaforične. Tako Brigita pravi distancu od tradicionalnih „kuvarica“ gde je sve bilo direktno, a svako „na svom mestu“. „Žena večito u poslu do lakata, a muškarac u odelu, da se ne zna da l’ je poš’o, il’ je doš’o“, i ova konstatacija zvuči blago, zaodenuta šalom. Dakle, i Brigitino oruđe i „oružje“ je humor.
Da li su ove žene nepraktične ili praktične, i u kom smislu, pokazaće istorija. Jer, već su im ručni radovi po nekim muzejima i privatnim kolekcijama, uveliko. Sama cena ukazuje da je u njima prepoznata umetnička vrednost, premda u novcu (nikad) nije poenta, niti pravo merilo vrednosti. Za ove posvećene vezilje, novac znači nove prilike da se iskažu. A to se izražava u platnu, koncu, slobodnim satima. Ideja ima na pretek, čim se oko sebe osvrnu. I, najzad, zagledaju u dubine svoje (divne) duše.
Fotografije u tekstu rezultat su udruženih snaga MILICA magazina i Nepraktičnih žena
