OBIČNA DEVOJKA

MILICA magazin dodeljuje
PRIZNANJE i ORDEN “Ruža”
JELENI ŠIPČIĆ
za izuzetnost u kategoriji “obična devojka”

“Moja je priča mala, u toj vašoj velikoj priči.”
Banović Strahinja, u predstavi “Banović Strahinja” Borislava Mihajlovića Mihiza, u režiji Nikite Milivojevića, Budva grad teatar, 1996.

U burnim vremenima koje živimo na ovim prostorima odvikli smo da cenimo normalni život, već samo herojstva, svetske prvake, velike priče i švajcarski standard. Ali zar su uvek neophodni genijalnost i uspesi međunarodnih razmera da bismo pohvalili trud, upornost, vrednoću, ambiciju i optimizam jedne obične devojke? Devojke koje se, iako nisu zadovljne svojim malo, ne žale, ali rade, ne čekaju, već rastu, nikog ne osuđuju, ali uče. Šminkaju se, vole lepe glumice, slušaju svoje mame, žele da se udaju na vreme, završavaju studije, a pri tom urade i neki sezonski poslić kako bi sve to i bilo moguće. Možda nekome sve to deluje sasvim nestvarno, kao u nekom pitkom američkom filmu iz osamdesetih, kada devojka iz predgrađa, lepa i vredna, stigne u grad i osvoji ga. Ostvarujući svoj san, svoju malu priču. Nije li to onaj normalni život kojem zapravo težimo, ali smo, u ime velikih priča, zaboravili da ga prepoznamo i cenimo.

U pokušaju da pomirimo velike i male priče dodeljujemo PRIZNANJE upravo jednoj “maloj priči”. Velike ih već imaju napretek. Ekipa MILICA magazina je izabarala Jelenu Šipčić za glavnu ulogu u priči o običnoj devojci u Srbiji danas.

Sa Jelenom šetala i fotografisala: KATARINA MARKOVIĆ

Predstavljanje

Ja sam studentkinja novinarstva koja je oduvek želela da postane neka uspešna novinarka. Još kao mala sam maštala o tome. Međutim, ja sam jedna zaista obična devojka koja se trudi da nešto postigne.

U okrilju porodice:
ratno a srećno detinjstvo

Koliko te je porodica formirala a koliko si “samo svoja”?

Moji roditelji su mi davali podršku odmalena: za svaku peticu su me pohvalili, za svaki dalji korak, upis… Uvek mi je bio potreban njihov savet i podrška. Formirao me je način na koji su me vaspitali i učili kako da se kroz život probijam. Jer, sigurno ne bih bila ovakva kakva jesam da me oni nisu tako učili. Mislim da roditelji mogu dosta da te formiraju načinom vaspitanja i samom atmosferom u kući. Tako da vidim razliku između mojih drugarica i mene.

Ko je tvoja porodica?

Moj tata je iz Crne Gore, mama iz Beograda. Oni su obični ljudi koji rade skromne poslove, ali su se uvek trudili da daju svoj maksimum za nas, decu. Koliko god nisu imali, mi deca nismo nikad osetili da nemaju, jer su nam uvek davali više od onoga što imaju.

Rođena si 1993. Koliko te je obeležila ta godina sankcija, rata i siromaštva?

Mislim da nije mnogo. Roditelji me nikad nisu opterećivali time. Jesu spominjali da su ta godina i taj period bili kritični, da je bila inflacija, ali iz priče sa njima nikada nije delovalo da su proživljavali nešto strašno. Tek kasnije, kada sam počela da studiram shvatila sam koliko su te godine zapravo bile strašne za mnoge ljude. Čak ni bombardovanje nisam tragično doživela. Sećam se tog dana kad je počelo bombardovanje. Čekale smo tatu da se vrati sa posla i kao i uvek, sestra i ja smo se sakrile da nas on traži. Dok je ulazio u kuću, mi smo ga čekale šćućurene ispod našeg kreveta i baš tada je pala ta prva bomba. Naravno, čule smo da je nešto jako tresnulo, ali nismo bile svesne šta je to. Moji roditelji su se uvek trudili da nas zaštite i ne predstave da je to zaista opasno.

Šta je slika vaše porodične sreće?

U detinjstvu smo imali mnogo takvih porodičnih slika. Božići, Uskrsi sa širom porodicom. Moja mama je uvek poštovala tradiciju, tako smo redovno farbale jaja sa njom, skupljale travčice… Uvek smo te praznike provodili zajedno i uvek je to bilo nekako veselo. Da, i nedeljni ručkovi, pa nam dođu gosti ili mi idemo kod tetke na ručak. Mnogo smo bliski sa tetkama sa mamine strane. I sa stričevima u Crnoj Gori.

Čega si se igrala kad si bila mala?

Najviše sam se igrala Barbikama. i ja smo oblačile lutkice, imale kuhinje…klasične ženske stvarčice.

Koliko si imala Barbika?

Uf, mnogo.

Da li ih još čuvaš?

Čuvam, ali ne sve. Ostala je poneka i dajem ih malim rođakinjama kada dođu u goste da se igraju.

Koja je tvoja omiljena bajka?

Pepeljuga. Uvek mi ju je bilo žao.

Znala sam! Da li si bila obavezna da doneseš peticu iz škole?

Jeste. U osnovnoj školi bila je obaveza da donesem peticu, da budem dobra i da ne pravim nikakve probleme.

Ali ti se već bila dobra devojčica, nije ni bilo problema u tom smislu?

Naravno! Ali roditelji su mi taj put odredili, prosto znala sam da tako mora. Kasnije, u srednjoj školi, to je ostalo i nastavila sam tako da se ponašam i dalje kroz život.

Jesi li bila najbolja učenica u razredu?

Ne, nisam bila najbolja. Bila sam uvek odlična. Ali ne naj, naj. Uvek se potkrade neka četvorka.

Ali nikad nisam bila štreberka, kao tresem se i govorim: “Jao…. sutra je kontrolni!” i slično. Sve to u školi za mene je uvek bilo nekako opušteno. Znala sam da mora da se uči, ali tu nikad nije bilo nekog pritiska.

Šta ti je najbolje išlo?

Srpski. Srpski sam obožavala. Pisanje sastava mi je najbolje išlo. Tu sam se izdvajala od svih drugih. Čitala sam sastave pred celim odeljenjem, dobijala nagrade…

O čemu se maštala da ćeš biti kad porasteš?

Mislim da sam prvo maštala da budem glumica, kao sve devojčice. Uvek sam volela da gledam filmove sa lepim glumicama. Kad sam malo porasla, onda sam počela da maštam da radim na televiziji, da pišem ili budem ispred kamera, ali da radim nešto što svi vide. Sećam se da sam se, kad sam dobila kompjuter, igrala da pravim magazin: seckala sam sličice, kucala tekstove, štampala i slagala magazin. To mi je bilo jako zanimljivo.

Grad, studije, uspesi i razočarenja

Odluka da se krene na studije? Koliko je to podrazumevajuće?

Jeste podrazumevajuće. Resnik je naselje koje pripada Beogradu, imamo jednu osnovnu školu, ali za sve dalje, u smislu putovanja, moramo da koristimo prigradski prevoz jer nam treba malo više vremena nego onima koji žive u širem centru. Međutim, ja sam se oduvek osećala kao da sam iz Beograda, da….treba mi dugo da dođem do centra, ali ja jesam iz Beograda. Zbog toga je meni bilo sasvim normalno da ću upisati fakultet i studirati. Mogla sam i da biram.

Da li je bilo podrazumevajuće i svim tvojim drugaricama?

Jeste, naravno. Skoro sve moje drugarice studiraju u gradu. Naravno, družila sam se i sa drugaricama koje nisu bile odlične i nisu imale ambicije da upišu ozbiljan fakultet, da imaju posle odličan posao i lepu platu. Ali nisam prema tome određivala s kim ću se družiti. Nije mi važno da li neka devojka ne želi da upiše neki Fakultet političkih nauka, već neku višu školicu ili kurs za frizera.

Zašto baš novinarstvo, da li zbog sastava iz srpskog?

Nisam se baš čvrsto držala te svoje želje iz detinjstva. To se stalno menjalo. Ali mi je novinarstvo uvek negde ostajalo. I kada sam završavala srednju školu, i kada smo svi bili pred dilemom šta upisati, još nisam ni znala da je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. I to mi u početku i nije baš bilo drago. Nisam htela da se bavim politikom. Ali kada sam počela da studiram, imali smo mahom političke predmete i polako sam se prilagodila. Sve je više počelo da me zanima to što učim. Kasnije je stigla i praksa kada smo iskusili šta je zapravo novinarstvo.

Je li “ispalo” bolje ili lošije nego što si zamišljala?

Lošije, svakako. Kada smo se upisivali svi smo došli sa nekom vizijom da je super raditi u novinarstvu, a nismo tačno ni znali šta je novinarstvo, niti šta stvarno želimo. I kad kažem mi, to je većina mojih kolega i koleginica sa kojima sam studirala. Imali smo svi neku idiličnu sliku. Prve dve godine dok smo učili teoriju i politiku, svi smo se žalili što nemamo praksu: mi želimo da pišemo, da snimamo… Ali kada je došla praksa, onda je sve to odjednom postalo dosta teško: kako da uzmemo izjavu, kako da nađemo sagovornika. A onda smo shvatili i da sâmo novinarstvo kao profesija uopšte ne stoji dobro, da je veoma loše plaćeno i potcenjeno. Ništa se nije pokazalo tako idiličnim kao što smo očekivali.

Je l su vam profesori ukazivali na tu, ne tako idiličnu, poziciju novinara i struke?

Da, pogotovo su nam profesori stručnih predmeta stavljali do znanja da uopšte nije idilično, da prolaze samo najbolji, najtalentovaniji, stvorili su nam utisak da moramo biti vanserijski talentovani da bismo bili novinari.

Šta podrazumeva novinarski talenat?

Taj neki talenat da istražuješ, da uvek saznaš neku novu informaciju, da odeš dublje i šire od svih. Moraš imati poseban talenat u odnosu na druge da bi uspeo.

Je li to bilo razočaravajuće vama studentima?

Jeste, to je sve bilo razočaravajuće. Zaboravite na porodicu, spremite se na odricanja, samo talenat prolazi. Pripremali su nas na to šta nas čeka. Jer zaista, posle sam videla, kada odeš u redakciju, većina urednika je takva.

Uspela si da se izboriš za sjajnu televizijsku praksu: u emisilja Da možda ne na RTS-u?

Kad god bi nam dolazio neki poznati novinar na fakultet, a dosta su ih dovodili, svi smo želeli da iskoristimo taj momenat. Međutim, nije svako imao hrabrosti, ni da priđe ni da pita, niti da se usudi. Nisam ni ja u početku. Ali posle kada slavni gosti odu, shvatala bih i govorila sebi: šta te je koštalo da ih pitaš, moraš da se boriš, da se trudiš. E, a kada je Olivera Kovačević došla, tada smo već bili treća godina i trebalo je da se već iskoristi neka prilika. Amfiteatar je baš bio pun i ja sam čekala priliku da joj priđem. Ona je mislila da hoću da se slikam sa njom, kao svi ostali, ali sam je pitala: Da li primate na praksu? Samo mi je izdiktirala broj telefona i rekla: da. Bila sam u čudu. Prošlo je nekoliko meseci dok je nisam pozvala, ali ne zato što sam oklevala, već zato što sam imala obaveza oko studija. Znala sam da ću, ako počnem kod nje, morati svaki dan da radim, da se posvetim emisiji i da ću zapostaviti predavanja i ispite. Kada sam krenula u četvrtu godinu, pozvala sam Oliveru i krenula na praksu.

Koliko ti je sve to bilo korisno?

Bilo je ok što sam stekla neko iskustvo. Znam kako se priprema jedna tako ozbiljna emisija, upoznala sam mnogo ljudi na RTS-u i mnogo gostiju emisije. Ali nije mi bilo ok to što nisam mogla da se pokažem. Samo sam pratila šta ostali rade, a nisam imala prostora da se pokažem. Tamo su svi već bili uhodani. Možda da sam otišla na neke vesti ili hroniku, možda bih dobila više prilika. Ali ja sam otišla kod Olivere jer sam imala njen broj, pa sam iskoristila priliku koja mi se pružila.

Radom se može sve postići

Stekla sam utisak da te je pomalo stid tvoje vrednoće i truda, to što si radila male poslove uz studiranje? Zašto?

Nije me stid. To što sam ja radila bilo je više za mene, kad mi treba neka krpica, šminka, džeparac za izlazak. Što se studija tiče, prvu godinu su mi tata i mama platili jer nisam bila na budžetu. Tada sam bila dosta mlada i nisam znala još kako će biti na fakultetu, tako da nisam ni razmišljala o tome da ću početi nešto da radim. Roditelji su mi plaćali studije. Nije uopšte bilo lako. Bila je mogućnost plaćanja na rate, ali za svaku novu ratu bio je problem da li ćemo skupiti. I bukvalno smo skupljali dinar po dinar. Zamolili su me da se potrudim da drugu godinu upišem preko budžeta. Ja sam to ozbiljno shvatila i znala sam da ću izgubiti studije i koliko je roditeljima teško da skupljaju dinar po dinar. Tako sam svaku sledeću godinu bila na budžetu. To što sam svašta nešto radila… pa, uvek sam razmišljala da ne mogu da radim neki redovan posao jer bih tako zapostavila studije. Odmah sam napravila tu razliku: ili ću raditi nešto ozbiljnije i ko zna kad ću i da li ću završiti fakultet ili ću fakultet shvatiti ozbiljno i završiti ga u roku. A usput su se pojavile razne potrebe. Devojkama dosta treba. (smeh) Roditelji nisu mogli sve da mi isfinansiraju i onda sam shvatila da moram nešto da radim da bih imala za neke svoje potrebe. Gledala sam da to budu sezonski poslovi ili vikendom, da mogu da uklopim sa obavezama. Čuvala sam decu, radila neke promocije, spremala stanove. Eto tako je to bilo. Ne, nije me stid, ali ne gledaju svi isto na to.

Kako drugi gledaju? U kom smislu te potcene ili zastide?

Ne bih da to izgleda kao jadna ja. Meni je to skroz normalno, ali mnogima nije. Većina mojih vršnjaka, pa i moje drugarice, ne vide to tako, već: “Nemam para i ja ću da sedim i da kukam, ali neću raditi bilo šta.“ Ne dolazi u obzir da rade neke poslove koje smatraju sebi neprimerenim. Uvek se priča o tome da treba nešto raditi tokom studija, da bismo mogle da kupimo neku majicu ili karmin. Ali mnoge devojke samo pričaju tako, ali sutradan se predomisle, ili ne mogu, ili nije to za mene, ili imam ispit. Ali sam ja uvek, ako znam da mi nešto treba, otišla sutra da radim da bi prekosutra mogla sebi to i da kupim. Možda mi zato drugarice i kažu: ti si za akciju, mi nismo.

Da li su te osuđivale što si spremala stanove. Jer im je to smetalo?

Nisu me osuđivale ali im je bilo jako čudno. Jao…pa, zašto baš to, pa ti možeš mnogo više, mnogo bolje, kao, pobogu, pa studiraš, zaboga. Ja smatram da je to sasvim normalno da kao studenti radimo bilo kakav posao ako je pošten posao: i da raznosimo pice, i lepimo deklaracije, bilo šta, dok studiramo, i ne nađemo neke bolje, prave poslove. Ali nemaju svi takvo mišljenje.

Dakle, sredina izaziva naše stidove. Koji su tvoji?

Sredina te dosta određuje. Još od osnovne škole svako želi da se nečim istakne. Pa i kasnije u srednjoj školi devojčica koja ima lepšu garderobu, koja može da ofarba kosu, koja ima više nakita a ti nemaš. Ali sa tim moraš da naučiš da se boriš. Ja nisam imala taj problem da se nečega stidim. Što se izgleda tiče, uvek sam bila među lepšima i tu nisam imala razloga za stid, ali nikad se nisam podsmevala onim manje lepim ili debelim, ili koje su nosile naočare. Nisam se stidela ni što nisam imala para, možda zato što su u školi u ovoj mojoj sredini, uvek bili vršnjaci koji su slični meni. Bilo je onih čiji su roditelji imali mnogo više novca, ali njih je bilo nekoliko i onda su se oni izdvajali u odnosu na nas, većinu. Tako da nemam neki poseban razlog da se stidim, uvek sam se nosila sa tim ko sam i šta sam.

Koliko je važno što si lepa?

Meni jeste važno. Jer baš kad si pitala o stidu, te devojčice koje nisu lepe ili debele mislim da su se dosta stidele i da je to prilično uticalo na njih što drugi stalno komentarišu ili ismevaju njihov izgled. Verovatno bi i na mene to uticalo da nisam dovljno lepa i podobna za ovo naše područje.

Šta je tvoja karta za uspeh?

Želeti nešto. Kad nešto želim ja znam da ću to i postići. Uvek sam tako funkcionisala. Zato sam možda i tako sigurna u sebe. Ali ako ne želim, onda sve pada u vodu.

Kako vidiš perspektivu mladih u Srbiji?

U suštini i nije tako loše ako dovoljno želiš i dovoljno se trudiš. Mislim da tada možeš uspeti. Možda sada ne radim baš to što volim i želim, i nisam trenutno sto posto zadovoljna, ali znam da ću postići ono što hoću jednog dana. Pa, neka to bude i za pet, deset ili petnaest godina, ali znam da ću jednog dana biti zadovoljna i da ću znati zašto sam možda nešto i istrpela što nije bilo baš za mene.

Ranije sam mislila da ću da, čim završim studije, možda odmah dobiti neku super dobru poziciju u firmi ili na televiziji, ali sam shvatila da to tako ne ide i da sve mora ići postepeno.

Otići ili ostati?

Iskreno, volela bih da odem, ali to nije jedini put. Mogu i da ostanem ovde, ako imam dobru poziciju na poslu, živim sigurno, lepo, bezbedno, zašto da ne. Mnogi su uspeli. Moguće je. Ali ako mi se pruži neka šansa volela bih da odem u Nemačku ili Italiju ili neku drugu evropsku zemlju.

Kako se traži posao u Srbiji?

Najbolje je da već tokom studija imaš dosta prakse, najčešće volonterske doduše, da bi mogao posle da uđeš u neku firmu, televiziju ili magazin. Važno je steći ljude, kontakte, upoznati profesiju, da bi sutra mogao na nekog da se pozoveš i da znaš kome da se obratiš. Mislim da moraš da ideš korak po korak, a prvo kroz to volontiranje. A pravi posao se traži preko konkursa, nema kako drugačije. Postoji dosta sajtova, na fakultetu imamo Centar za razvoj karijere, gde takođe ima mnogo konkursa, i iskreno, nije da nema, ni prilika, ni šansi, ni pozicija.

Ti si našla posao u SBB-u?

Došla sam preko konkursa i to je neka početna pozicija, nije to sad ništa “vau”, ali postoji mogućnost napredovanja. Za sada mi je ok, radim nešto što nije previše opterećujuće, primam platu, idem svaki dan na posao, tako da mi za sada to odgovara. Dok fakultet privodim kraju.

Budućnost: kada su snovi ok sa stvarnošću

Koji je tvoj plan?

Da završim fakultet što pre. Sada se to malo odužilo, jer sam išla i na neke prakse. Ali moram da završim do leta, najkasnije. I eto, radim ovo, skupljam novac za neki master. Verovatno na Fakultetu organizacionih nauka.

Ambicija. Gde si to sebi zacrtala dokle treba da stignes?

U početku sam sebi bila zacrtala da ću sigurno biti u novinarstvu i na nekoj televiziji. Međutim, ta ideja se menjala, i sada razmišljam više o nekoj kompaniji i poziciji menadžera sa solidnom platom. Svejedno, šta god iskrsne kao neka dobra pozicija da od toga mogu da kupim auto, odem na more, putovanje, lepo živim.

Dilema biti majka ili imati karijeru?

Možda sam mlada da o tome pričam. Sve moje drugarice su još na studijama i nijedna još nije majka. Ali mislim da ženama jeste teško, pogotovo onima koje rade neki zahtevan posao, da je jako teško da budu i majka i da zadrže svoju poziciju. Jer uvek dolaze mlađi i bolji, uvek je to neka borba, kao neki ring i ti moraš što pre da se vratiš sa tog odsustva i da zanemariš dete ili decu da bi zadržala svoj posao.

Koliko te zanima politika?

Pričamo ponekad i o politici. Naročito sa drugaricama sa fakulteta. Sa ovim ostalim drugaricama ne baš. Komentarišemo naravno, ali ne da nas politika nešto opterećuje. Politika me nije zanimala pre studija, ma nisam ni znala šta je politika. Onda sam se na fakultetu zainteresovala, naročito za međunarodne studije i odnose između velikih, dominantnih sila. Čak sam i razmišljala da odem na master iz međunarodnih studija, ali sam se onda opet pitala šta ću i gde ću posle sa tim raditi. Onda sam pomislila možda bolje FON i menadžment. U stvari, još se kolebam.

Da li glasaš na izborima?

Izlazim, da. Blizu mi je glasačko mesto i onda izađem (smeh).

Koliko je realno odvojiti se od porodice, i u emotivnom i finansijskom smislu?

U emotivnom i nije teško, ako ostaneš u istom gradu. Čak je i poželjno, kad završiš fakultet, zaposliš se… prirodno je otići od roditelja da te oni ne bi izdržavali. Volela bih da odem u centar grada i iznajmim stan. Čak često i zamišljam sebe da imam svoj stančić ili da živim sa sestrom ili drugaricom. Ali sada to nije moguće, naravno zbog novca, ali verujem da će za nekoliko godina biti moguće.

O čemu sada sanjaš?

Volela bih da radim posao koji volim, da se udam, da imam decu, da sve to nekako lepo uklopim i budem srećna.