SVE JE PANK I SVE JE POEZIJA

Beogradska pesnikinja i muzičarka Ognjenka Lakićević nedavno je objavila novu zbirku poezije Ljubavna pisma Guglu, a 1. aprila nastupa u Domu Omladine sa svojim bendom Autopark. U razgovoru sa Anom, otkriva svoje muzičke uticaje i inspiracije.

Istovremeno je i najteže i najlakše predstaviti ljude koje voliš. Ako bih Ognjenku Lakićević opisala kao filološkinju, pesnikinju i pevačicu bendova Autopark i B strane, izostavila bih mnogo; a ako bih ‘pak pomenula da lepo crta, obožava životinje i muziku, opet bih upala u istu zamku da nisam rekla dovoljno.
Verovatno je najbolje opisuju njene pesme koje možemo čitati u zbirkama poezije Ispod stepeništa (2002), Ulubljenja (2007), Troje (2016) i Ljubavna pisma Guglu (2016), ali i zbirkama pesama koje spaja sa muzikom u već četiri albuma njenog benda Autopark.

Povremeno na društvenim mrežama podeliš isečke iz tvog tinejdž dnevnika u kojima se, između ostalog, osvrćeš na muziku koja te je definisala. Pominješ pregršt bendova, ali i pojedinačnih ličnosti. Da li ti je ikad bilo važno kog je roda neki izvođač?

Kada sam bila neki peti razred osnovne i krenula da otkrivam samostalno bendove i muziku, a prerasla Nove fosile, nisam pravila razliku, kao što to ni sada ne činim, da li su muzičari muškarci ili žene. Ipak mi se čini da sam se u tom potpuno krhkom periodu identifikovala sa tuđom krhkošću koja mi je istovremeno davala i snagu i da sam se možda više identifikovala sa svojim polom, čisto kao neko ohrabrenje, majčinska, sestrinska figura, ili uzor, a i u to vreme sam imala manje kontakta sa muškarcima pa sam ih manje razumela, više sam kao gradila neke slike slušajući muške izvođače i pravila templejt momaka kakvi će mi se kasnije dopadati.

Ali zaista, ponavljam, nebitno mi je da li je muzičar muško, žensko ili transrodna osoba. Kao što mi je nebitno koja je vrsta muzike, ako mi se pesma dopada. Smatram da je mene kao nekog autora to što sam žena podjednako odredilo kao i to gde sam odrasla, ko su mi roditelji, šta sam čitala i slušala, s kim sam se družila, s kim sam bila u vezi. Počela je da me nervira više ta diskriminacija, od važne ideje borbe za pravdu dolazimo u jednu bizarnu situaciju u kojoj je prvobitni smisao toliko mutirao da ljudi kreću da se bave nekim marginalnim stvarima kao što su žensko pismo, ženski bendovi, k’o da je neki cirkus u pitanju. Razumem odakle potreba dolazi, ali to toliko isticanje je dovelo do toga da i mene posmori, nasilno uterivanje korektnosti je dosadno i neproduktivno, a mislila sam da ništa što ima veze sa pravdom nikada neće moći da me smori. Ne mogu da budem radikalna, previše preispitujem sve, a posebno to na osnovu čega neko misli da je u pravu, izgovara svoje stavove kao da su jedina istina, a ne tiču se samo najsubjektivnijih parametara kao što su osećanja ili jedinih objektivnih parametara kao što su neki egzaktni podaci. Ne možeš da budeš radikalan ako sve sagledavaš iz hiljadu uglova, mada razumem potrebu za radikalizmom, nekad i sama dobijem poriv za istim, ali to iz mene onda govori afekat, a afekat obično proizvodi konflikte, a ređe rešenja.

I pozitivna diskriminacija je diskriminacija. Ali, svi smo mi diskriminatori u nekom smislu, evo, ceo svet ima problem sa ejdžizmom. Osim ako ta informacija nije od suštinskog značaja, broj godina bilo koje punoletne osobe me ni na koji način ne zanima i ne razumem ono, godine u zagradi, starosna ograničenja raznih vrsta, kao ni ostale oblike društvenog terora. A oni tekstovi ‘ima 45 godina i još se nije raspala’ bi trebalo da snose neke sankcije za mentalni genocid. Jednog dana će to biti neprihvatljivo.

Pa ipak, postoji mnogo muzičarki zbog kojih muziku danas sluša i gleda drugačije. Počele smo sa Suzan Vegom…

Slušajući muziku i otkrivajući je, meni se TOLIKO mnogo stvari dešavalo, unutar mene, da su sva dešavanja po školi i školskom dvorištu bila tako efemerna u odnosu na to. Gorela sam i morala sam sve da zapisujem u dnevnik jer nisam znala šta ću sa toliko emocija, nekad sam se osećala kao da mi se ono moje premršavo dečje telo toliko naduje da ću eksplodirati ako ne iskrvarim malo po papiru. Danas je slično, samo imam više prijatelja.

Suzan Vega je bila jedna od prvih muzičarki u tom mom procesu otkrivanja muzike u kojoj sam našla sve što mi je bilo potrebno: stav, dobru muziku, pametne i kvalitetne tekstove, i, ono što me je posebno fasciniralo, što njena pojava, onako stidljivo lepa i nekako studiozna, nije bila seksualizovana. Imala sam nekih dvanaest godina tada. Lepa mi je bila ta pristojnost, nenametljivost ali ne uglađenost, stav i, naravno, muzika koja mi se dopala na keca (The Queen and the Soldier, obožavala sam tu pesmu). Nije mi delovala kao tada aktuelne pop zvezde. Madona je, recimo, uvek bila vulgarna i agresivna za moj ukus. Mada je meni i danas većina ljudi vulgarna i agresivna. Danas sve shvatam i razumem da je nekome Madona bila bitna figura u ženskom oslobađanju. Meni nije ništa značila. Dosta godina kasnije sam pročitala Morisijevu uobičajeno neumerenu izjavu kako je Madona bliže organizovanoj prostituciji nego ičemu drugome. Danas mislim da je kurturološki bitna figura, i trebalo je imati snage, upornosti i discipline da bi se sve to izguralo, ali sad pričamo o tome ko je meni lično značio, a ona svakako nije u toj ekipi.

Suzan Vega nije prodavala seks na taj način već je njen fokus bila muzika i naracija, i to me je ohrabrivalo – da ne moraš da se fufariš okolo da bi se probio. Ili, još važnije – da ne moraš da se probiješ, bar ne u tom klasičnom smislu. Zauzimanje za neke vrednosti je važno. Ili neka emocionalna poruka. Ili, prosto, dobra muzika. Rokenrol u mojim očima može da ima mnogo pojavnih oblika, nije sve u onome šta je očigledno na prvi pogled. Dakle, i The Clash i Suzan Vega.

Nekad mislim da je najteže obući se obično, ponašati se pristojno a uspeti da te neko čuje jer govoriš važne stvari i možda nekome pružaš utehu. Hrabrost je najvažnija. To je zajednički imenitelj onoga šta mi se dopada.

Suzan Vega je napravila MTV hit, sećaš se pesme Luka, a tekst nije bila o frajeru koji je kulira a onda se ona još više loži na njega, već o detetu kojeg fizički zlostavljaju roditelji. To je potresna pesma napisana u prvom licu jednine, a potresna je jer je ton pesme tako smiren, kao da je taj mali Luka potpuno pomiren sa svojim životom, nije mu baš jasno što dobija batine, ali se saživeo sa tim. MTV hit, devojka sa šeširom sarakejastog i melanholičnog izgleda i još melanholičnijeg glasa, a smatram da je u tome postojao i neki subverzivni potencijal. Smatram da su ta njena prva dva albuma važna, vivisekcija usamljenosti i otuđenosti, što je meni sa dvanaest, trinaest godina bila centralna tema. A i mnogo posle.

Posebno mi je bila upečatljiva priča o Krisi Hajnd iz benda The Pretenders, čiji novi album “Alone” zvuči predivno. Dopisivale smo se dugo, o njoj i mnogim drugima.

Jedan od tih momenata za koje se jasno sećam da sam zapisala kako osećam da mi se život menja je kada sam u Robnoj kući Beograd kupila album Pretenders-a ‘’Learning to Crawl’’. Divila sam joj se tada, sad još više. I dan danas je to moja omiljena pevačica, omiljena žena u rokenrolu, jedan beskompromisni stav bez prenemaganja, ali i bez frustraške jalove agresije ili preseksualizacije. U ipak većinski konzervativnoj i patrijarhalnoj Americi, ona je i dalje bela privilegovana žena koja je preuzela odgovornost za svoj život, svoj posao i svoje stavove i sama svojim radom uradila za ‘žensko pitanje’ više nego mnogi projekti.

Mogu da se prisetim žena koje su meni značile: Kim Dil iz Pixies. Ona je legenda, ona mi je bila san snova! I sad kad gledam onaj spot za Velouria, ja one muškarce ne vidim, vidim samo nju, onako lepu, sa stavom kamiondžije i osmehom anđela. Tina Vejmut iz Talking Heads, Tanita Tikaram, jao, onaj prvi album mi je slamao srce, Liz Frejzer iz Cocteau Twins, Natali Merčant iz 10 000 Maniacs… Pa samo jedna pesma Džoan Baez, Diamonds and Rust, bila mi je dovoljna da budem trajno dirnuta, iskreno očarana. Napraviti tako emotivno kompeksnu pesmu, napisati tako vrhunsku poeziju, kao i muziku koja toliko korespondira sa tim tekstom, provodi te kroz slike i osećanja koja se menjaju, svaki put kad čujem tu pesmu još mi se više dopadne. Kakav osećaj za dramaturgiju, kakva emocionalnost, kakva muzičarska i emotivna inteligencija…Tu pesmu uvek dam kao briljantni primer savremene poezije kada pričam sa polaznicima radionice poezije koje držim. Ne mora da im se dopadne, ali želim da razmisle o komponentama koje čine tu pesmu.

Uh, grozno mi je da nabrajam ovako jer ću nekoga izostaviti pa neću moći da spavam, posle se osećam kao da sam nekom ukrala pare. Mislim, ne znam kako je nekome ukrasti pare, ali zato sam prestala da pravim liste, da se ne ogrešim o nekoga. Ne kao da će to njih da ošteti, ali meni posle bude krivo kad se setim da sam nekog meni važnog izostavila.

Znam zasigurno da je i Ognjenka nečiji snažan muzički uticaj i inspiracija. Sa svojim bendom Autopark ima KONCERT 1. Aprila u Domu omladine Beograda. A ako više volite da pišete, možete se prijaviti do 5. aprila na pesničku RADIONICU “Anonimni pesnici” koju Olja vodi.

SVE JE PANK I SVE JE POEZIJA

“sve je pank i sve je poezija
osim knez mihajlove, trga republike, ade ciganlije
redova u prodavnicama vikendima u kojima se grabi
samo najbolje za porodicu
ja nemam nikoga
izbačena sam iz redova

sve je pank i sve je poezija
osim
verskih praznika kada bi svi da se dodvore bogu
bezvazdušnih prostora tržnih centara u kojima
odvratna razmažena deca
samodovoljnih roditelja sprovode teror
crkvi u koje ne ulazim čak ni da razgledam svodove
i banaka u koje ulazim želeći da je u njima sve moje
skupštine koje stalno zamišljam u plamenu
dok na klupi u parku preko puta uživam u prizoru
grickajući kokice

sve je pank i sve je poezija
osim
desničara iz predgrađa i njihovog ništavila
koji traže da se lome tuđe kosti
provalije umesto ličnosti
krštenih levičara iz centra i njihovih tribina
koje nikome ne pomažu
dok samodovoljno citiraju fukoa i badjua
ja sedim bespomoćno
vidim, naučili su lektiru
i kako da nose marame
a meni bude tužno
svi samo žele negde da pripadaju
bude mi žao svih
teror tribina teror nove umetnosti teror većine
teror upravljanja teror projekata teror porodica
teror mišljenja i stavova stalno mišljenja i stavovi
poludeću od mišljenja i stavova
a najveći od svega teror istomišljeništva
najveći od svega teror pripadanja
žao mi je svih nas

sve je pank i sve je poezija
tvoj život tvoje lice
sve je predivno
eksplozije kada se čestice razlete i sve postane ništa
ima lepote u delovima tela rasutim po ulicama za neke više ciljeve
to su samo fotografije
ipak, branila bih te svojim telom ako bude potrebno

sve je pank i sve je poezija
moj bes u dosluhu
s tugom
moj napor da budem
srećna
tvoja rezgniranost koja liči na mir
prekor u tvojoj sabranosti
mi ne možemo
bez slobode
zato ne spavamo
takva sam
zaljubim se i ne pitam šta košta
a košta
i nema te banke koja bi mi pomogla ni tog krsta ni te ideologije
ne postoji ništa lepše na svetu od tebe