En Karson je nagrađivana kanadska autorka čiji rad prevazilazi bilo kakve odrednice, te je u tom smislu neobično predstaviti je samo kao pesnikinju, profesorku klasične i komparativne književnosti, prevoditeljku ili esejistkinju; Karson ovo uspeva da bude istovremeno, u raznorodnim publikacijama, svojim inteligentnim razigravanjem strukture i emotivnim razoružavanjem sadržaja. Ovime daje i odgovor na to šta sve knjiga može/sme da bude. Osim brojnih pisanih (i crtanih) radova, trebalo bi poslušati i njena nadahnuta predavanja ili pročitati iskrene razgovore o sopstvenom stvaralaštvu.
Karson iza sebe ima 18 knjiga u kojima se mešaju elementi poezije, esejistike, proze, kritike, dramskih dijaloga, fikcije i publicistike. Između ostalih, tu su: Eros the Bittersweet, 1986; Glass, Irony, and God, 1992; Short Talks, 1992; Plainwater, 1995; Autobiography of Red: A Novel in Verse, 1998; Economy of the Unlost: Reading Simonides of Ceos with Paul Celan, 1999; The Beauty of the Husband, 2002; If Not, Winter: Fragments of Sappho, 2002; Red Doc>, 2013; The Trojan Women: A Comic, 2021; H of H Playbook, 2021.
U knjizi Autobiografija Crvenog Karson za tekstualnu osnovu uzima Gerionidu, pronađene i sakupljene fragmente iz Stesihorove poeme o Gerionu, napisane oko 630–555. p. n. e. Gerion je crveno čudovište sa šest nogu, šest ruku i krilima, a autorkin roman u stihu razvija narativ i likove neočekivano (nežno): Autobiografija Crvenog prati odrastanje i sazrevanje mladića Geriona, homoseksualca; Herakle, koji ga u mitu ubija zbog njegovog krda, ovde je samoživi, začudni i nepozdani ljubavnik koji mu slama srce.
Izdavačka delatnost KCNS-a već je jednom u naš jezik donela knjigu En Karson – sjajnu Lepota muža (2015, originalno objavljena 2002), za koju je En Karson osvojila jedno od najznačajnijih priznanja za poeziju pisanu na engleskom jeziku – nagradu „T. S. Eliot“. U prevodu Alena Bešića našla su se zatim kod nas i Kratka slova (NB „Stefan Prvovenčani“, 2018), a Autobiografija Crvenog je ovogodišnje izdanje u kojem se Bešić ponovo susreće sa Karson, sada kao urednik (uz odličnan prevod Arijane Luburić Cvijanović i Igora Cvijanovića).
Knjige En Karson, premda tematski mahom utemeljene u istoriji književnosti i mitologiji, odbacuju tradicionalnost i pružaju čitaocima neuhvatljiv ritam u jeziku, ne podilazeći strogim interpunkcijskim, osećajnim i poetskim pravilima. Autobiografiju Crvenog stoga nije moguće lako klasifikovati na književnoj polici, niti verno prepričati – u pitanju je knjiga koja daleko opkoračuje svoj puki siže i zahteva slojevito čitanje. U predgovoru Sonja Veselinović upozorava:
Kroz čitavo delo može se proći neopterećeno, uživajući u stilu i slikama, priči o odrastanju i sazrevanju Geriona, američkog mladića, homoseksualca, kojeg je brat zlostavljao, majka mu bila nežna ali ne od posebne koristi, a otac se tek uzgred spominje. Ali već u prva dva odeljka susrećemo se više puta s idejom o prikrivanju i zametanju sveta na osnovu Gerionove nekonvencionalne percepcije okoline i svog položaja u odnosu na predmetni svet…
Januarska Lektira MILICA magazina, tik nakon dodele 68. NIN-ove nagrade za roman u stihu Deca Milene Marković, podseća na mogućnosti sličnog poigravanja formom i materijalom u kultnom delu koje je Karson predstavila publici pre nešto više od dve decenije.
XXXI TANGO
Ispod šavova teče bol.
___
Panika je zaskočila Geriona u tri ujutro. Stajao je kraj prozora hotelske sobe.
Prazne ulice dole nisu odavale ništa o sebi.
Kola su se ugnezdila duž ivičnjaka u sopstvene senke. Zgrade su se nagnule unazad da se sklone s ulice.
Bučni vetrić je prošao.
Mesec nestao. Nebo zatvoreno. Noć je zagazila duboko. Negde (pomislio je) pod
ovom trakom usnulog pločnika
ogromni čvrsti globus se okreće na svojoj putanji – klipovi prigušeno izbacuju lavu koja se izliva
s praga na prag,
dokaz i vreme lignifikuju se u njihove tragove. U kom trenutku se kaže za čoveka
da je postao nestvaran?
Privio je kaput uz sebe i pokušao da prizove u pamćenje Hajdegerovu
tvrdnju o svrsi raspoloženjâ.
Mislili bismo da proizlazimo iz sveta da nemamo raspoloženja.
Upravo stanje uma nam otkriva
(tvrdi Hajdeger) da smo bića bačena u nešto drugo.
Nešto drugo u odnosu na šta?
Gerion je naslonio uzavrelo čelo na prljavo prozorsko staklo i zaplakao.
Nešto drugo u odnosu na ovu hotelsku sobu
čuo je sebe kako kaže i ubrzo potom jurišao je duž praznih uličnih kanala
Avenije Bolivar. Saobraćaj je bio redak.
Prolazio je pored zatvorenih kioska i praznih prozora. Ulice su postajale sve uže, mračnije.
Vodile su nizbrdo.
Video je luku kako se crna leska. Kaldrma je postala klizava. Miris usoljene ribe
i javnih toaleta zaodenuo je vazduh.
Gerion je podigao kragnu i pošao ka zapadu. Prljava reka zapljuskivala je obalu pored njega.
Tri vojnika su ga posmatrala s nekog trema.
Čuo se zvuk kapanja iza mračnog vazduha – neki glas. Gerion se osvrnuo.
Niz molo je mogao da vidi
kvadrat prigušene svetlosti nalik kafeu ili prodavnici. Ali tu nije bilo kafea.
Kakva prodavnica bi mogla biti otvorena u četiri ujutro?
Jedan krupan čovek je iskoračio pravo Gerionu na put i stao nameštajući krpu
na ruci. Tango? upitao je
i ustuknuo uz dubok naklon. Iznad vrata Gerion je pročitao Kaminito
beli neonski znak kad se zateturao
u vlažan crn enterijer jedinog (kasnije je shvatio) autentičnog
tango bara preostalog u Buenos Ajresu.
Kroz pomrčinu je video veoma stare betonske zidove uz koje su poređane boce i prsten
od malih okruglih crvenih trpezarijskih stolova.
Gnom u kecelji užurbano se kretao među stolovima donoseći isti
narandžastast koktel svima
u čaši nalik epruveti. Nisku binu u prednjem delu prostorije osvetljavao je reflektor.
Tri prastara muzičara tamo su se pogurila –
klavir, gitara, harmonika. Nijedan nije delovao mlađe od sedamdeset godina,
harmonikaš toliko slab
da se svaki put kad bi zamahnuo ramenima za ugao melodije Gerion plašio
da će ga harmonika sravniti sa zemljom.
Ubrzo je postalo jasno da tog čoveka ništa ne može da sravni. Jedva se i pogledavši
međusobno njih trojica su svirali
kao jedan, u stanju čistog otkrića. Jurili su neometano i kuckali i preplitali se
i rasplitali, izvijali
obrve gore-dole. Naginjali su se jedni prema drugima i razdvajali, podizali se
i brzo se odmicali i uhodili
jedan drugog i uzletali se u oblake i ponirali nazad u talase. Gerion nije mogao
da odvoji pogled od njih
i veoma ga je iznerviralo kada je jedan muškarac, ne bila je to žena, razdvojila zavesu
i izašla na binu.
Nosila je smoking i crnu kravatu. Uzela je mikrofon odnekud iz unutrašnjosti
reflektora i počela da peva.
Bila je to tipična tango pesma a ona je imala grlo puno igala neophodnih da biste je otpevali.
Tango pesme su užasne –
Tvoje srce ili moja smrt! – i sve zvuče isto. Gerion je tapšao kad god
su i drugi tapšali a onda
je nova pesma krenula i svi su počeli da se gube u potoku koji je tekao
preko prljavog poda
a onda je on zaspao, goreći, žudeći, snevajući, tekući, usnuo.
Probudio se a jagodica mu je strugala po zidu.
Osvrnuo se tupo. Muzičari nestali. Stolovi prazni. Nema svetala. Tango žena
nagnuta nad čašom dok joj je gnom
čistio oko nogu metlom. Ponovo je tonuo u dremež kad ju je video da ustaje
i okreće se prema njemu.
Prenuo se. Ispravio telo u kaputu i pokušao da namesti
ruke ležerno ispred sebe.
Činilo se da ih je previše. Zapravo bilo ih je tri jer se,
kao i obično, probudio s erekcijom
a danas nije nosio gaće (iz razloga kog u tom trenutku nije mogao da se seti) ali nije
bilo vremena da brine o tome,
približavala je stolicu stolu. Buen’día, reče ona.
Ćao, reče on.
Ti si Amerikanac? Ne. Englez? Ne. Nemac? Ne. Špijun? Da. Osmehnula se.
Posmatrao ju je kako vadi
cigaretu i pali je. Nije govorila. Gerion je pomislio nešto loše. Šta ako
ona čeka da on
kaže nešto o toj muzici. Je l’ treba da laže? Zbriše? Pokuša da joj skrene pažnju?
Vaše pevanje – poče on pa zastade.
Žena hitro podiže pogled. Tango nije za svakog, reče ona. Gerion nije čuo.
Hladan pritisak betonskog zida
na leđima otkotrljao ga je u uspomenu. Bio je na srednjoškolskoj igranci
subotnje večeri. Mreže na koševima bacale su
izdužene senke visoko duž zidova sale za fizičko. Sati muzike su mu se bili obrušili
na uši dok je stajao
pored zida leđima naslonjen na hladan beton. Trzaji sa bine
bacali su osvetljene trake ljudskih udova
preko tame. Vrelina je bujala. Crno noćno nebo spustilo je breme bez zvezda na prozore.
Gerion je stajao uspravno
u ravnima od veštačke svile bratovljevog sportskog sakoa. Znoj i želja lili su
mu niz telo da bi se skupili
u međunožju i iza kolenâ. Stajao je naslonjen na zid
tri i po sata u ležernom stavu.
Oči su ga bolele od naprezanja da vidi sve a da ne gleda ni u šta.
Drugi momci su stajali pored njega
uza zid. Latice njihovih kolonjskih voda lebdele su oko njih u stanju blagog užasa.
U međuvremenu je muzika treštala
preko srca izlažući svaki zalistak očajničkoj drami bivanja
jastvom u pesmi.
I? upita brat kad je Gerion ušao u kuhinju pet minuta posle ponoći.
Kako je bilo? S kim si plesao? Jesi se uradio?
Gerion je zastao. Brat je ređao majonez, parizer i senf na
šest parčadi hleba položenih
na radnu ploču pored sudopere. Iznad je kuhinjsko svetlo odavalo sumpornožutu svetlost.
Parizer je izgledao ljubičasto.
Gerionove oči su i dalje poigravale od slika iz sale za fizičko. O ovog puta sam odlučio
da prosto samo posmatram znaš.
Gerion je govorio glasno u presvetloj prostoriji. Brat ga je brzo pogledao
i zatim nastavio da slaže sendviče
u toranj. Presekao je toranj na pola po dijagonali zarivši nož za hleb
i sve to naslagao na tanjir.
Jedno parče parizera ostalo je u plastičnom omotu pa ga je strpao u usta kad je
uzeo tanjir
i krenuo prema stepenicama što vode dole u dnevnu sobu s televizorom. Sako ti dobro stoji,
reče nerazgovetno u prolazu.
Film Klinta Istvuda na noćnom programu ponesi mi ćebe kad budeš silazio.
Gerion je zamišljeno stao na trenutak.
Onda je stavio poklopce na majonez i senf i vratio ih
u frižider. Bacio omot od parizera
u đubre. Uzeo sunđer i pažljivo obrisao mrvice s radne ploče
u sudoperu i pustio vodu
dok nisu nestale. S nerđajućeg čelika kuvala za kafu mala crvena osoba
u velikoj jakni proučavala ga je.
Hoćemo li da zaplešemo? reče joj – krraak – Gerion se naglo probudio
na prašnjavoj dnevnoj svetlosti u nekom tango baru.
Gnom je bučno prevrtao stolice na crvene stolove. Gerion nije mogao
u trenutku da se seti ko je ona
ta žena što sedi preko puta njega i otresa cigaretu o ivicu stola
i govori Tango nije za svakog.
Osvrnula se po praznoj prostoriji. Gnom je skupljao opuške na
gomilu. Izvorna dnevna svetlost kapala je
slabašno kroz proreze u krutoj crvenoj zavesici okačenoj na prozorima.
Ona ju je posmatrala. On
je pokušavao da se seti stiha iz jedne pesme. Nacht steigt ans Ufer . . .
Šta si rekao? upita ona.
Ništa. Bio je veoma umoran. Žena je pušila u tišini. Da li ikada
razmišljate o beluga kitovima?
upita Gerion. Obrve su joj bile šokantne, poput dva insekta što se penju.
To je neka ugrožena vrsta?
Ne mislim u akvarijumima u zarobljeništvu kako samo plivaju.
Ne – zašto?
O čemu razmišljaju? Dok tamo plivaju. Po celu noć.
Ni o čemu.
To je nemoguće.
Zašto?
Ne možeš da budeš živ a da ne razmišljaš ni o čemu. Ti ne možeš ali ti nisi kit.
Zašto bi on bio drugačiji?
Zašto bi bio isti? Ali ja ih gledam u oči i vidim da razmišljaju.
Glupost. Sebe vidiš – krivicu.
Krivicu? Zašto bih ja bio kriv zbog kitova? Nisam ja kriv što su u akvarijumu.
Upravo. Zašto si onda kriv – u čijem
si ti akvarijumu? Gerion se razbesneo. Je li vam otac bio psihoanalitičar?
Široko se osmehnula. Ne ja sam psihoanalitičarka.
Blenuo je. Bila je ozbiljna. Nemoj biti toliko iznenađen, reče ona. Plaća kiriju
i nije nemoralno –
dobro nije sasvim nemoralno. A vaše pevanje? Hah! Istresla je pepeo
na pod. Da zarađujem pevajući tango?
Koliko si ljudi video ovde večeras? Gerion je razmislio. Petoro ili šestoro, rekao je.
Tako je. Tih istih petoro ili šestoro
dolaze svake večeri. Poveća se na devetoro do desetoro vikendom – možda, ako nema
fudbala na televiziji. Ponekad nam dođe
grupa političara iz Čilea ili turista iz Amerike. Ali činjenica je.
Tango je fosil.
I psihoanaliza je, reče Gerion.
Proučavala ga je nekoliko trenutaka i zatim rekla polako – ali gnom je odgurnuo klavir
do zida
pa je Gerion to zamalo propustio – Koga monstrum može da krivi za to što je crven?
Molim? reče Gerion krenuvši napred.
Rekoh izgleda da si za krevet spreman, ponovi ona, zatim ustade,
stavljajući cigarete u džep.
Molim te dođi ponovo, reče dok je Gerionov veliki kaput klizio kroz vrata ali on
nije okrenuo glavu.
