U 2020. godinu i novu deceniju zagazili smo sa pozicije slabljenja demokratije i na Balkanu i u svetu. Freedomhouse Report za 2019. godinu zaključuje da postojeći problemi američke demokratije predstavljaju test za stabilnost ne samo ustavnog sistema ove zemlje, već ugrožavaju politička prava i slobode u čitavom svetu. Oni koji prate demokratske trendove nisu iznenađeni s obzirom na to da je ova regresija konstanta poslednje decenije 21. veka. Zbog toga, događaje koji su obeležili 2019. godinu u retrospektivi treba posmatrati hronološki, ne samo od januara do decembra, već u širem kontekstu globalnih dešavanja u poslednjoj deceniji.
Nada, i pokreti za slobodu i demokratiju, koji su obeležili početak prethodne decenije, ubrzo su potonuli u mračni talas ratova na Bliskom istoku i u globalnom porastu populizma pretvorili su se u osećaj bespomoćnosti i nemogućnosti da se stane na put ovom sunovratu. Uprkos tome, upravo su žene u 2019. godini uspele da se odupru nekim od ovih trendova i postignu uspehe koji su postavili temelje za drugačije tokove i, po svemu sudeći, ta dominacija će se nastaviti i u 2020. godini.
Jedan od ključnih momenata, čije će se posledice osetiti i u budućnosti, stigao je na samom kraju 2019. godine u vidu podizanja optužnice za smenu američkog predsednika Donalada Trampa zbog zloupotrebe položaja. Podignuta je nakon nekoliko meseci pritisaka i političkih potresa vezanih za njegov zahtev novoizabranom ukrajinskom predsedniku Zelenskom da iskopa prljavštine protiv Hantera Bajdena, sina predsedničkog kandidata i bivšeg američkog potpredsednika Džoa R. Bajdena, a sve u nameri da potencijalnog kandidata izbaci iz predsedničke trke. Donald Tramp je ucenio Ukrajinu prekidanjem vojne i druge pomoći od strane Sjedinjenih Država ukoliko ne pristane na saradnju, a istovremeno je učinio sve da prikrije zloupotrebu predsedničke pozicije. Čitav postupak oko podizanja optužnice i javnog sramoćenja aktuelnog američkog predsednika vodila je Nensi Pelosi, predsedavajuća Predstavničkog doma američkog parlamenta i prva žena u njegovoj istoriji na ovoj poziciji, što čitavoj drami daje još veću težinu. Predsednik Tramp je već godinama optuživan za seksualno zlostavljanje i ponižavanje žena (uključujući i sopstvenu suprugu Melaniju), te je ovaj rodni touche udvostručio značaj Pelosi kampanje.
Trampova politika ne šteti samo njegovoj, već i drugim zemljama širom sveta. Početak prošle godine obeležen je povratkom „mirovnim” pregovorima sa Talibanima u Avganistanu koje je inicirala američka administracija. U januaru 2019. Trampov specijalni pregovarač postigao je okvirni mirovni sporazum sa talibanskim liderima, podržan od strane američkih diplomata zbog očekivanog doprinosa stabilnosti i unapređenju sigurnosti u toj zemlji i regionu. Međutim, ideja o učvršćivanju Talibana na vodećoj poziciji u Avganistanu izazvala je veliku zabrinutost među ženama u toj zemlji, prvenstveno zbog izvesnosti da će izgubiti rodna i ljudska prava koja su stekle neumornom borbom tokom protekle decenije. Demokratski principi ovog nestabilnog društva će biti olako žrtvovani da bi se omogućilo brzo povlačenje američkih trupa iz Avganistana, što bi predsedniku Trampu donelo poene u izbornoj kampanji 2020. godine. Uprkos velikoj pompi, pregovori koje je inicirala Trampova administracija nisu doneli mir Avganistanu, a duboko ukorenjena korupcija i dalje sprečava žene da se probiju na najvažnije političke i državne funkcije i onemogućava ih da ponude bilo kakvo alternativno rešenje.
Za razliku od Avganistana i sličnih fragilnih država, u razvijenijim demokratijama 2019. je prošla u znaku žena koje su se na liderskim pozicijama uspešno nosile sa mnogim delikatnim situacijama. Jedan od vodećih primera je novozelandska premijerka Džasinda Ardern (39), čiji su zreli potezi ponudili sliku onoga što bi u novoj deceniji moglo da se dešava. Svet je 15. marta 2019. godine ostao zatečen terorističkim napadom na džamiju u Krajstčerču, u kojem je poginuo 51 musliman. Dva povezana teroristička napada bila su predvođena ultradesničarem Brentonom Tarantom, državljaninom Australije koji se izjašnjava kao pripadnik bele suprematije. Premijerka Džasinda Ardern je toplim i ljudskim pristupom uspela da umiri uzavrele strasti i povrati osećaj sigurnosti među građanima islamske veroispovesti. Nakon tragedije, usmerila se na reformu Zakona o nošenju oružja, koji je, svega nekoliko nedelja nakon napada, zabranio nošenje poluautomatskog oružja, a kao rezultat izmena i kampanje koja je usledila, državi je uručeno oko 20 000 komada ovog oružja koje je bilo u privatnim rukama. U nameri da modernizuje svoju zemlju, nekoliko meseci kasnije, odnosno u avgustu 2019, njena vlada je predložila izmenu zakona starog četiri decenije po kojem abortus više ne bi bio krivično delo. U Božićnoj čestitki Ardern se osvrnula na izuzetno tešku godinu i ponudila optimizam za dolazeću 2020. sa nadom da će svi pronaći svoj mir.
Na drugom kraju sveta 2019. godina završila se dolaskom na vlast Sane Marin, koja je sa 34 godine pobedila na izborima i postala najmlađa premijerka na svetu i najmlađa osoba na mestu premijera Finske u istoriji ove zemlje. Marin, predsednica Socijaldemokratske partije, predvodi koaliciju sačinjenu od pet političkih partija, pozicioniranih levo od centra, i svaku od njih vode žene. Njen proboj na najvišu poziciju u zemlji je veliko priznanje i njenom siromašnom poreklu i činjenici da se osećala izolovano i nevidljivo kao devojčica jer je odrasla u porodici sa istopolnim partnerima. Ona se generacijski pridružila Džasindi Ardern i novopostavljenom ukrajinskom premijeru Olegu Gončaruku (35) koji je tu poziciju preuzeo u avgustu 2019. godine kao najmlađi premijer u istoriji Ukrajine. Ovi pomaci ukazuju na to da bi nova decenija mogla biti obeležena javnim istupanjem mlađih generacija i njihovom odlučnošću i hrabrošću u preuzimanju liderske pozicije što je rezultat globalnog odgovora na težnju ka pozitivnim promenama.
U 2019. godini obeležena je i decenija „crnog” Tvitera koji će nastaviti da igra centralnu ulogu u unapređenju rasnog dijaloga. Ovaj trend je započeo 2010. godine kao društveni i kulturni fenomen koji je ubrzo postao neophodan. Aktivnosti su se fokusirale na promociju trendova kao što je pokret Black Lives Matter koji je omogućio javno profilisanje i jačanje značaja afroameričke kulture u Americi i u svetu. Black Twitter je teško definisati, ali je možda najbolju ilustraciju ponudio profesor Andre Brock nazivajući ga jednim od „prvih prostora koji je omogućio belcima da steknu uvid u kreativnost crnih prilikom prilagođavanja diskursu i načinu korišćenja tehnologije koja originalno nije kreirana za nas crne ljude”. Od momenta formiranja, pokret se uhvatio u koštac sa globalnim problemima i stereotipima, kritikujući svetski poznate ličnosti ili brendove, ali ne samo na rasnoj osnovi, već i zbog promovisanja loših vrednosti uopšte. Korišćenjem kratke pisane poruke na Tviteru razvio se moćni mehanizam za preispitivanje svake društvene pojave koja ima tendenciju da šteti stabilnosti, građanskim slobodama i demokratiji. Black Twitter je postao novi način testiranja stvarnosti ljudi svih boja kože. Za mnoge mlade koji se protive populizmu i njegovoj ograničenosti bitan je svaki digitalni outlet koji im daje glas i mogućnost artikulisanja buntovničkog odbijanja nedoslednosti, izveštačenosti i laži.
Drugi masovni društveni pokreti zaokružili su kraj prethodne decenije u sinergizmu. Čile prolazi kroz fazu burnih protesta kakvi nisu viđeni od vladavine Pinočeovog režima i njegovog pada 1990. godine. Proteste je u oktobru inicirala odluka vlade da podigne cene transporta metroom za studente, što je mladu generaciju isteralo na ulicu. Ubrzo je ova, prvenstveno društveno-ekonomska pobuna, dobila mnogo dublji značaj okrećući se ka ukorenjenoj kulturi seksualnog nasilja nad ženama i principu sramoćenja žrtava. Pobuna protiv ovakvog tretmana žena je artikulisana putem feminističke pesme ‚Un Violador en Tu Camino’, koja je za svega nekoliko dana postala viralna na globalnom nivou. Feministkinje u Čileu i globalno su izrazile bes, ogorčenost, ali i spremnost da se suprotstave, optužujući sopstvenu državu da je glavni vinovnik i izvršitelj nasilja pocrtavajući slogan „Nije moja krivica”, a koji se povezuje sa Me Too pokretom. Ovaj čilenaski pokret istovremeno je poziv za promenu društvenih normi sa kojim su ove hrabre žene umarširale u 2020. godinu.
Prošla godina obeležena je i nastavkom građanskih protesta u Srbiji. Direktan povod je bio napad na Borka Stefanovića u decembru 2018. godine, ali se cilj protesta brzo proširio i promenio ime u „1 od 5 miliona”. Nezadovoljni stanjem u državi, građani su svake subote izlazili na ulice gradova Srbije zahtevajući slobodu medija i fer izbore. Iako su se zahtevi demonstranata menjali, suština je ostala ukorenjena u nezadovoljstvu postojećim stanjem i traženjem načina da se ono promeni. Trenutno je teško predvideti da li će protesti povratiti masovnost u 2020. godini, ali je izvesna namera velikog broja građana, pogotovo mladih generacija, u Srbiji i na Balkanu, da nastave da brane demokratiju na ulicama i na izborima.
Godina 2019. je nagovestila da se svet menja, da mlađe generacije dolaze i da ih nije strah od preuzimanja odgovornosti. Poslednja decenija je donela mnoga razočaranja, ali je istovremeno uspela da generiše veliku snagu koju definišemo kao „people power”. Destrukcija, nedoslednost, populizam i klimatske promene, kao glavni oblici krize kapitalizma i demokratije, doveli su do gubljenja iluzija o tome u kakvom svetu živimo, ali istovremeno i do namere da ga u novoj deceniji preuredimo i učinimo boljim na svim poljima, počevši od prvog dana 2020.
Kolumnu Igranka demokratija podržava:
