Domaća medijska i stručna javnost, naročito u jeku aktuelne retrospektivne izložbe „Čistač“, posvetile su zavidan nivo pažnje Marini Abramović, posle nekoliko decenija reinkarniranoj u Srbiji.
Ipak, (ni)malo je u domaćem diskursu istorije umetnosti i umetničke kritike pisano o svakako intenzivnim i prisnim vezama Marine Abramović sa modom. Moda, odnosno funkcije uniformisanosti, odevanja i nagosti, kao i ideali (ženske) lepote koje umetnica inkorporira u svoja ostvarenja tako su podvrgnuti tumačenjima kroz prizmu ženskog pisma, studija roda, feminističke kritike, ili prosto istorije umetnosti i studija performansa uopšte. Čak naprotiv, njeni ekskursi u savremenu popularnu kulturu čiji je moda neizostavni deo, kao na primer saradnja sa Lejdi Gagom i Džej Zijem, ocenjeni su kao komercijalni i marketinški potez, čime je njihova umetnička vrednost potcenjena i skrajnuta. U takvoj atmosferi, između različitih ideoloških, sociopolitičkih i filozofskih matrica (komunizma, socijalizma, nacionalizma, kapitalizma, neoliberalizma, globalizma, feminizma), intenzivne umetničke produkcije, neizostavnog Ulaja i kontroverzi koje samo mogu da prate jednu savremenu umetnicu performansa iz bivše Jugoslavije, tumačeni su lik i delo Marine Abramović. U tim tumačenjima kao da nije bilo mesta za pristup Marini i njenom opusu kroz prizmu studija mode.
Ipak, bitno je napomenuti da se njen „homecoming“ odnosno povratak kući na neki način odigrao i pre „Čistača“, i to upravo kroz modu. U januaru 2011. godine, godinu dana nakon kultnog performansa “The Artist is Present / Umetnik je prisutan” Marina Abramović se našla na naslovnoj strani srpskog izdanja modnog magazina ELLE, i to upravo u crvenoj haljini sa dugim rukavima i kragnom koja direktno referiše na jednu od haljina koju je umetnica nosila tokom performansa. Kažem jednu, jer je tokom performansa Marina promenila ukupno tri haljine. Julia Kaganskiy, koja je stažirala u Muzeju moderne umetnosti tokom performansa smatra da je umetnicin izbor haljina određenih bojama uslovljen energijom: Za otvaranje izložbe, ona je izabrala jarko crvenu haljinu. Tokom ostatka marta, nosila je meditativnu, tamno plavu haljinu. U aprilu, da bi dobila novu energiju u skladu sa poteškoćama u performansu, izabrala je crvenu. U maju, Marina je nosila belu haljinu da označi smirenost tokom poslednjeg meseca performansa, zaključuje Kaganskiy. Haljine-kostime za performans “Umetnik je prisutan” dizajnirala je švedska kostimografkinja i dizajnerka Stina Gunnarsson (na DVD verziji performansa urađen je i intervju sa dizajnerkom naslovljen „Marinine haljine“), a haljinu sa januarske naslovnice modna kuća Givenchy / Živonši. Marinin izbor Živonšija nije slučajan, jer je upravo Ricardo Tisci, tadašnji kreativni direktor modne kuće i istovremeno umetnicin prijatelj i saradnik, organizovao svečanost završteka performansa i dizajnirao haljinu koju je umetnica nosila tom prilikom.
No, ono što je još značajnije jeste da editorijal za ELLE, snimljen objektivom Dušana Reljina, nije nazvan editorijalom, već modnim performansom pod nazivom „Light Side / Dark Side“. Time je, na izvestan način, i srpskoj publici omogućeno da (ne)prisutnu umetnicu (modni performans je snimljen u njenom stanu u Njujorku a ne u Srbiji) putem modnog medija pogledaju u oči i indirektno učestvuju u njenom performansu. Saradnju sa Reljinom i domaćim modnim izdavaštvom Marina će ponoviti za ograničeno izdanje srpskog Harper’s Bazaara u oktobru 2018. godine, ovoga puta noseći kreaciju iz Resort 2019 kolekcije Roksande Ilinčić. Dve godine ranije, Melanija Tramp ponela je Roksandin model „Margot“ na Nacionalnoj konvenciji republikanaca u Klivlendu, čime, kao i Abramovićeva, naglašava svoje jugoslovensko poreklo i svoj identitet javno a opet indiskretno proklamuje. Tako moda u oba slučaja postaje power dressing, odnosno odevanje moći koje obema Jugoslovenkama omogućava da etabliraju sebe kao autoritete, bilo u svetu umetnosti, ili politike.
Ni crveni karmin koji u ELLE-ovom modnom performansu krasi Marinino lice i crveni lak na njenim noktima koji prate Živonšijeve skerletne kreacije nisu slučajni. Upotreba ovih preparata za ulepšavanje referiše na Abramovićkine ranije radove. Implicitno, na performans „Umetnost mora biti lepa, umetnica mora biti lepa” iz 1975. gde umetnica izvodi ritual ulepšavanja agresivno češljajući kosu, a eksplicitno na performans “Luk” iz 1996. godine. Sa jarkim crvenim karminom i lakom za nokte, Marina jede sirovu glavicu crnog luka, nabrajajući čega se sve stidi i od čega je sve umorna dok joj se, izazvana suzama od luka, šminka ne razmaže po licu. U jednom od dva manifestna intervjua-dokumentarca posvećena modi, „Embracing Fashion” snimljenog u produkciji Iana Forstera 2011. za Art21, umetnica govori upravo o karminu i laku za nokte:
“Tokom sedamdesetih, ako bi umetnica imala crveni karmin, lak za nokte, ili bilo kakvu vezu sa modom, to je izazivalo zgroženosti značilo je da ste loša umetnica jer niste mogli da se dokažete svojim delima, već izgledom.”
Prisećajući se kako je, sve do raskida sa Ulajem, nosila uglavnom jednostavnu uniformisanu crnu i belu odeću ili je bila potpuno naga, bez šminke i obuće na štiklu, stvarajući sliku o sebi kao o maskulinitetnoj pojavi, Marina navodi performans “Šetnja po Velikom kineskom zidu” iz 1988. kao katalizatora njene ženstvene, a time i modne osvešćenosti. Udaljavenjem od muškog autoriteta, umetnica zaključuje da je samo želela ponovo da bude žena. U drugom modnom video manifestu iz 2016. godine koji je uradio Noah Blumenson-Cook, ovoga puta u produkciji njenog insituta u kom Marina odgovara na pitanje kada je moda postala važna u njenom životu, ona daje isti odgovor: nakon završetka performansa na Kineskom zidu i raskida sa Ulajem.
“Posle raskida, imali smo veliku retrospektivu u Centru Pompidu u Parizu, i tada sam prvi put prodala svoje delo i imala nešto novca. Sećam se da sam tada otišla u butik Jošija Jamamota i kupila pantalone, jaknu i simetričnu belu majicu. Kada sam se preobukla, sećam se kako sam se osetila potpuno drugačije, dobro i samopouzdano. I tada sam shvatila da nije nikakav zločin voleti modu ili se oblačiti na određen način kako biste se osećali dobro.”
Zato i ne čudi činjenica da je jedna od stvari kojih se Marina stidi i od kojih je umorna, dok našminkana jede luk, je i zaljubljivanje u pogrešnog čoveka. Moda je Marini, kao i mnogim ženama i drugim rodnim i seksualnim manjimama kroz istoriju ali i u sadašnjosti, omogućila da sebe izgradi kao autoritet, zaobiđe, naruši, ili potpuno sruši nametnute norme. Iako ona bira, kako sama kaže, jednostavnu odeću, ipak se ovoga puta odlučuje za brend visoke mode, i to za komade japanskog avangardnog umetnika-dizajnera, Jošija Jamamota. Time poručuje da ona može da bude sve istovremeno – i jednostavna, i lepa, i muževna, i ženstvena, i avangardna, i što je najvažnije, da pokaže da njeno modiranje ne isključuje kvalitet njene umetničke prakse, već suprotno. U potonjim editorijalima i javnim nastupima, Marina ostaje verna japanskoj avangardi, Jamamotu i Kawakubo / Commes des Garcons, kao i Mekvinu, Barberiju i Živonšiju.
Ipak, kako čitamo u knjizi „Worn Stories / Iznošene priče” autorke Emily Spiwack koja se bavi narativnom moći odeće i našoj emotivnoj vezanosti za istu , Marinin omiljeni modni predmet jesu cipele koje je nosila tokom performansa na Kineskom zidu. Dakle, umetnica još jednom potrvđuje da je ključni momenat za inicijaciju mode u njen život i stvaralaštvo bio lustrativni performans šetnje po Kineskom zidu kako bi se na pola puta srela sa Ulajem i okončala vezu sa njim. Za „Iznošene priče“, Marina je izjavila sledeće:
„Jedan odevni predmet ću čuvati zauvek, i to je par cipela koje sam nosila tokom šetnje po Velikom kineskom zidu. Onog momenta kada ih obujem, obuzme me nalet sećanja o svemu što sam proživela… Tada osetim neverovatnu intimu, kao da sam sa starim prijateljem. Kada želim da se osetim sigurno i kada želim da znam da će sve biti u redu, obujem kineske cipele.“
Da li pretpostavljate koju obuću je Marina nosila ispod dugačkih haljina tokom performansa „Umetnik je prisutan“?
„Boleo me svaki mišić u telu, i sumnjala sam da ću izdržati i treći mesec. Ni ruke nisam mogla da podignem kako bih se presvukla. Bilo je skoro natprirodno, i tada sam znala da moram da nosim te cipele kao podršku.“
