Da li ste već vakcinisani HPV vakcinom? Da li raspolažete sa dovoljno informacija da biste doneli odluku o vakcinaciji? Možete li da je priuštite?
Humani papiloma virus (HPV) je jedan od najčešćih virusa na svetu. Smatra se da 80% seksualno aktivnih osoba barem jednom u toku života dođe u dodir sa nekim oblikom ovog virusa. Do sada je otkriveno 180 vrsta HP virusa, od kojih su neki dokazano onkogeni, ali najopasnije dve (tipovi 16 i 18) izazivaju čak 70% kancerogenih oboljenja grlića materice. Takođe, HPV virus izaziva rak grla, usne duplje, kao i kancere intimnih zona muškaraca i žena (vagine, vulve, penisa, anusa). Mere predostrožnosti koje su nam na raspolaganju su sigurni seksualni odnosi i HPV vakcina kao primarna prevencija, i kao sekundarana – redovni pregledi.
Vakcina je otkrivena i registrovana 2007. godine u Australiji, a odmah potom odobrena u Evropi i u svetu.
Vakcina se i u Srbiji nalazi na listi preporučenih vakcina.
Nakon nešto više od deset godina redovnih i organizovanih vakcinacija virus je gotovo iskorenjen u Australiji, Škotskoj, Velikoj Britaniji… Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije vakcina je kategorisana kao ekstremno bezbedna. Naučno je dokazano je da je HPV vakcina drastično doprinela smanjenju obolevanja od karcinoma grlića materice.
O dostupnosti HPV vakcine u Srbiji razgovaramo sa Marijom Ratković, aktivistkinjom i osnivačicom Centra za biopolitičku edukaciju.
Koliko smo uopšte informisani o HPV vakcini? Vi se već godinama lično zalažete za vakcinaciju?
Uvođenje HPV vakcine u Srbiji nije nešto novo, ali je novo to što smo o tome počeli i javno da govorimo. Vakcina je još 2007. godine registrovana u okviru Agencije za lekove i medicinska sredstva, ali potrebno je bilo vreme i zakonski okvir za njeno implementiranje. Bila sam zainteresovana da se vakcinišem ranije, još oko 2010. godine, međutim nisam imala podršku lekarki, koje su mislile da je vakcina još nedovoljno ispitana. Desilo se, međutim, da sam se razbolela i da sam saznala da je ta vrsta raka prouzrokovana upravo HPV-om. Tada sam počela da se intenzivnije informišem o uzrocima moje bolesti.
Baš u to vreme, 2016. godine počeo je i pilot projekat vakcinacije u Srbiji. Rezultati projekta su bili poražavajući – od dve hiljade vakcina iskorišćeno je svega pet stotina. Tako sam počela da se bavim aktivizmom, snimila sam film i trudim se da informišem ljude o HPV-u i vrstama raka koje ovaj virus prouzrokuje. Dok smo radili film istraživala sam i razgovarala sam sa lekarima, imunolozima, genetičarima. Primetila sam da se na žene apeluje da se zaštite, ali da nema ujednačene komunikacije različitih nivoa medicine o ključnim pitanjima HPV i vakcine, što zbunjuje žene. Tu sam našla prostor za delovanje. Ove godine smo osnovali Centar za biopoitičku edukaciju, što aktivizam čini vidljivijim i bolje organizovanim. Recimo, preko centra smo stupili u kontakt sa najvećim stručnjakinjama iz ove oblasti – doktorkama Suzan Garland i Džulijom Broderton iz Australije, odakle je vakcina potekla i gde je državni program imunizacije već dao rezultate očekivanim iskorenjivanjem ovih vrsta raka do 2035. godine. To je svetski uspeh i nama je bila čast da razgovaramo sa lekarkama koje stoje iza ovog neverovatnog dostignuća.
Gde se Srbija nalazi na tom putu iskorenja raka grlića materice?
U Srbiji postoji zakonska regulativa, u kojoj se navodi da je vakcina preporučena za određen uzrast, ali ova vakcina nije pokrivena obaveznim zdravstvenim osiguranjem, košta oko sto eura po dozi (za mlade je potrbno dve doze, za starije tri) što mnoge porodice, posebno one sa više dece, ne mogu sebi da priušte. S druge strane, screening program ne funkcioniše kako bi trebalo: pristup zdravstvenom sistemu nije na zadovoljavajućem nivou, kultura sigurnih seksualnih odnosa je jako niska. Sve su to razlozi zbog kojih smo u situaciji da veliki broj žena oboleva od posledica HPV infekcije, jer se virus slobodno širi po populaciji. S druge strane, saznajemo da vakcinacija i u evropskim zemljama daje neverovatne rezultate. Svetske tendencije se kreću ka tome da lečenje HPV prouzrokovanih vrsta raka u kasnim stadijumima gotovo sasvim nestaje. Iskorenjeno je pojavljivanje raka u trećem i četvrtom stadijumu, dok je kod nas otkrivanje raka u kasnim stadijumima najveći uzrok smrtnosti. Zato je ključna hitnost rešavanja tog pitanja.
Kako je moguće promeniti to zabrinjavajuće stanje?
Imam utisak da se kod nas stvari menjaju tek kada postoji jak pristisak svetske zajednice ili organizovanih građanskih akcija. Ne vidim razlog zašto bi se sa proverenim metodama prevencije toliko kasnilo. Promene moraju da se ubrzaju. Mi, kao pacijentkinje i kao građanke, pokazujemo da nam je stalo. Velika je zabluda da ženama u Srbiji nije stalo do sopstvenog zdravlja. Sistem “zakazuje” na ključnim mestima, ne postoji čak ni ujednačena statistika o zdravstvenoj zaštiti žena, jer veliki broj pacijentkinja odlazi u male, privatne ordinacije, što je razumljivo, ali izostaje uvid o realnoj situaciji.
Koliko je uloga samih lekara bitna?
Pitanja seksualnosti i intime su blisko povezana sa stigmom. Jednom sam na Tviteru šaljivo napisala: “Nisam sigurna da li su oni koji odluče da će biti urolozi ili ginekolozi svesni šta će biti njihov posao”, jer taj posao ne bi trebalo da rade oni koji su netrprljivi prema određenim grupama. Imamo veliki problem kada žene leče ginekolozi konzervativnih shvatanja, pa utiču na njihove intimne odluke, daju im pogrešne i štetne preporuke. Žene se tu susreću sa osudom, korupcijom, gej osobe doživljavaju velike neprijatnosti i otvorenu mržnju, trans osobe su isključene iz sistema. To su problemi koji se moraju rešavati sistemski. Mi ne možemo da zasnivamo zdravstvo na individualnoj saosećajnosti i uverenjima lekara i lekarki. Određene regulative moraju da postoje, kako bi zloupotreba lekarskog autoriteta bila sprečena. Pokazalo se da su žene, koje ne dolaze redovno na ginekološke preglede, imale strašna, čak traumatična iskustva. Ukoliko kao mlade dožive sramotu, uvrede ili povredu privatnosti od strane ginekologa izbegavaće odlaske lekaru i redovne preglede.
Kakav je Vaš stav o modulima seksulanog vaspitanja mladih?
Kada sam radila predavanja sa mladima, prva reakcija devojčica na saznanje o HPVu bio je strah od seksa. Zato je bitno pažljivo govoriti o intimnim odnosima i pravilno edukovati mlade. Problem kod državnih programa seksualnog obrazovanja jeste pre svega retradicionalizovano društvo i potpuno nazadne, neokonzervativne vrednosti. Zatvaraju se oči pred LGBTQ+ populacijom što pogoduje još većoj stigmi, dok forsiranje reproduktivnih funkcija muškaraca i žena dovodi do otpora prema kontracepciji, povećanog broja mladalačih trudnoća i (čak i kasnih) abortusa. Jedini izlaz je normalizacija seksa i seksualnih praksi u društvu, otvoren razgovor o tome. U vreme interneta najbitniji su strukturirani podaci u digitalnoj formi i peer to peer edukacija. Dakle smatram da su vršnjačka i digitalna edukacija prava budućnost, a ne akcije države i zloupotreba raznoraznih populacionih programa. Država treba da se bavi pitanjem javnog zdravlja, i da bude nedvosmislena kada je u pitanju prevencija, i to će dati rezultate.
Centar za biopolitičku edukaciju radi na projektu “Znanje za zdravlje” koji od februara počinje u Šapcu. U potpunosti smo posvećeni afirmaciji nauke i naučnih saznanja u borbi protiv raka i HPV infekcija. Smatram da mediji i nevladin setor imaju zadatak da pokrenu edukaciju na ovu temu.
Marija Ratković i Centar za biopolitčku edukaciju pokrenuli su akciju potpisivanja javne peticije “Za dostupnu zaštitu od raka” kojom pozivaju Ministarstvo zdravlja da omogući da troškovi vakcinisanja protiv Humani papiloma virusa (HPV) budu pokriveni državnim zdravstvenim osiguranjem.
