U galeriji Richard Taittinger u Njujorku 24. oktobra je otvorena grupna izložba fotografija, The Female Lens, nastala kao proizvod prve saradnje Međunarodnog centra za fotografiju na Menhetnu i pomenute galerije, a njujorška publika imaće priliku da je vidi do 20. decembra. Izložba objedinjuje dela istaknutih fotografkinja različitih generacija, od legendarne Diane Arbus, do umetnica mlađe generacije milenijalsa poput Charlotte Abramow. Na taj način, izložba The Female Lens otvara dijalog između perspektiva umetnica različitih godina, porekla, društvene pozadine, klase, rase i različitih pristupa ženskom ili rodnom pitanju. Cilj izložbe je da na taj način prikaže jednu kratku istoriju „ženskog pogleda“ u fotografiji, da ukaže na teme, ideje i probleme kojima se bave umetnice 20. i 21. veka.
Izložene fotografije CHARLOTTE ABRAMOW (1993), belgijske fotografkinje i režiserke pre svega govore o slobodi žena da ispoljavaju svoju seksualnost, da se samoobjektifikuju i da uživaju u svom telu, bez obzira na koji je način njihovo telo percipirano od strane heteronormativa – da li kao mlado, provokativno i poželjno ili kao staro i nepoželjno. Abramow ostavlja mogućnost da žene redefinišu svoj odnos prema telu, a da za to ne moraju da se pravdaju patrijarhalnom društvu. Portretišući žene različitih doba, Charlotte Abramow, kao i druge fotografkinje na izložbi, zanima kako ženskost kao društveni konstrukt utiče na sve žene, od devojčica do starica. SHIRIN NESHAT (1957), američka umetnica iranskog porekla, upravo izlaže portret starije žene čiji direktan pogled i izraz lica govore o odlučnosti koja stoji iza bogatog životnog iskustva, koje nije sačinjeno isključivo od lepih sećanja – stisnute usne, direktan i oštar pogled i položaj ruku karakterišu snažnu ženu, a intenzitet njenih emocija je nadvladan suzdržanim dostojanstvom.
RANIA MATAR (1964), američka umetnica libanskog porekla, u svom radu se posebno bavi temom odrastanja devojčica u „devojke”. Njen rad sugeriše artificijelnost konstrukta ženskog roda i skreće posebnu pažnju na aspekte svakodnevnih praksi, poput odevanja ili telesnog gesta, koji kreiraju identitet devojčice kao buduće žene. Dok se gledaju fotografije ove umetnice ne može da se zaobiđe osnovni zaključak Simon de Bovoar u „Drugom polu”: Ženom se ne rađa, ženom se postaje. Iako je Bovoar „Drugi pol” objavila 1949, čini se da je, u doba agresivnog marketinga, konzumerizma i sveta ulepšanog „filterima”, ova njena misa i dalje aktuelna i relevantna. Na fotografijama je prikazana generalizovana želja devojčica za identifikacijom sa starijim ženama, ali prikazana je i jedna devojčica koja odbija da se uklopi u kanon ženskosti. Mada će većina devojčica kao svoje ženske idole posmatrati zvezde industrije zabave, i dalje većinski projektovane prema heteronormativnim očekivanjima, bogato tržište oplođeno identitetskim politikama nudi devojčicama i mogućnost identifikacije sa različitim „tipovima” devojaka koje odbijaju tradicionalno shvaćenu ženstvenost: muškarače, lezbejske kučke, androgine devojke, trans-osobe i slično.
Dok se pomenute umetnice bave iskustvom bivanja ženom i doživljajem ženskog tela, pola i seksualnosti, nekoliko umetnica ženskost posmatra pre svega kao performativni akt. Još je ikonična američka fotografkinja DIANA ARBUS (1923−1971) u svojim radovima isticala ovaj „sadržaj” ženskosti – na njenoj fotografiji na ovoj izložbi starija žena prikazana je nasmejana ispod vela, sa bisernim minđušama i krznom oko vrata, dok u njenim očima ipak postoji mešavina sete i sreće. U svojoj celini ovaj portret deluje kao drag, kao da nesavršenosti tela žene (prema tradicionalnom shvataju savršenosti) još više ističu do koje mere je ženskost konstruisana prema idealu mlade, utegnute, atraktivne žene. Drag kao isticanje karikaturalnosti ideala ženskosti koriste u svojim fotografijama MARYAM EISLER (1968) i ZACKARY DRUCKER (1983). Iz sopstvenog iskustva trans-žene Drucker u svom radu govori o disciplinovanju tela u procesu „postajanja ženom”. Iako sa jedne strane drag iz njenog ugla karikaturalno pokazuje društvenu konstruisanost roda, sa druge ukazuje na to da bivanje trans-osobom znači polazak od ove pretpostavke o konstrukciji i pokazivanje želje da se karikatura ženstvenosti preobrazi u željeni rodni i telesni identitet. Kontradikcije i slojevitost „postajanja ženom”, preobražaja putem praksi odevanja i šminkanja, predmet su istraživanja i Maryam Eisler, čije fotografije ukazuju na performativnost identiteta generalno, a posebno rodnog identiteta.
Raznolikost i razlika kao teme interesuju YAGAZIE EMEZI (1989) i FRANCES GOODMAN (1975). Emezi, samouka dokumentarna fotografkinja nigerijskog porekla, u svom radu se fokusirala na priče afričkih žena, na njihovo zdravlje, seksualnost, obrazovanje i ljudska prava. Na njenim fotografijama na ovoj izložbi afričke žene prikazane su inverzno od tradicionalnog prikazivanja njihovih tela kroz prizmu objektifikacije i seksualizacije – sada su preuzele ulogu subjekta, autonomiju tela i osećanja, i slobodu izražavanja sebe. Goodman takođe ukazuje na raznovrsnost ženskih tela, na nove pristupe u shvatanju lepote, na razlike kao specifičnosti koje čine tela posebnim. Seksulanost i različito ispoljavanje identiteta predmet su interesovanja švedske umetnice ARVIDE BYSTROM (1991). U svom radu ova fotografkinja preispituje odnos rodnog i seksualnog identiteta i izražavanja, razmatra „osnaživanje” žena kroz razne perspektive i moguće načine njegovog ostvarivanja.
Ovakva grupna izložba pokreće brojna pitanja u vezi sa „ženskom“ ili feminističkom umetnošću – od toga kako bismo uopšte definisali identitet Žene, preko toga da li njihova umetnost ima neke zajedničke imenitelje, i ako ima koji su, sve do toga kakve su značenjske implikacije njihovih dela u različitim društvenim kontekstima u kojima nastaju i u kojima se izlažu. Koji god da su odgovori na ova pitanja, i koliko god da su feministički stavovi umetnica međusobno različiti, svakako je i dalje od velike važnosti da feministička kustoska, galerijska i muzejska praksa ovakvim izložbama učestvuje u stvaranju jedne nove, inkluzivnije istorije umetnosti koja uključuje ženski pogled na svet i ukazuje na njegovo bogatstvo i raznolikost. Pored stvaranja nove istorije, ovakve izložbe su od emancipacijskog značaja za celokupno društvo jer se njima povećava vidljivost određenih tema, o kojima umetnice, s obzirom na sopstveno iskustvo bivanja ženom, imaju detaljnije uvide i stvaraju deskriptivnije narative vrlo važne za razumevanje društvenih problema koje žene i dalje proživljavaju, kao i šire, bolje razumevanje roda, pola i seksualnosti. Ako nešto objedinjuje ove fotografje na izložbi i doprinosi pomenutoj emancipaciji, to je upravo njihova moć da svojom direktnošću i neposrednošću mobilišu publiku kako u emotivnom, tako i u empatijskom smislu.
