Artissima Art Fair je sajam savremene umetnosti koji se održava dvadeset šesti put, ove godine u Torinu. Okuplja veliki broj galerija, kolekcionara/ki, ljubitelja/ki umetnosti, art-dealera, art-advisor-a i art novinara/ki iz celog sveta, a prati ga nekoliko umetničkih projekata sa prostora sajma i mnoštvo pratećih događaja poput izložbi, predavanja, diskusija. Ima reputaciju najznačajnijeg sajma savremene umetnosti u Italiji. Umetnice su ove godine bili prilično zastupljene sa svojim radovima i čini se kao da one dobijaju sve više prostora u svetu umetnosti. Ipak, daleko smo od ravnopravnosti u umetničkom svetu − kolekcionari, kao i vlasnici galerija najčešće su stariji muškarci, dok su kustoskinje i galeristkinje u velikom broju žene. Muškarci preovladavaju u poslovima prodaje i kolekcionarstva, dok su žene prisutnije u manje unosnim oblastima poput marketinga i novinarstva koje se bavi umetnošću. Ipak, bilo mi je zanimljivo to što muškarci češće kupuju umetnost, iako su neretko žene te koje biraju dela i odlučuju o kupovini. Najviše me je zabavljalo kada Italijani izgovore: „Vratiću se još jednom. Moram najpre da pričam sa ženom“. Sa druge strane, nimalo me nije zabavljalo što se italijanski muškarci ne suzdržavaju da žene sa kojima su u vezi nonšalantno hvataju za delove tela ili čak lupe po zadnjici. Patrijarhat je prisutan i dalje na svim nivoima, u svim klasama i odnosima, pa i u art-svetu. Ovde nisam pokušavala da sastavim listu najboljih umetnica, niti da dajem preporuke za praćenje, već sam odabrala umetnice čiji mi se radovi dopadaju i lično me dotiču, a bave se temama važnim za savremeno društvo. Neke od njih su vrlo mlade i tek su počeli da ih prepoznaju na svetskoj sceni, dok druge već decenijama imaju uspešne karijere kao umetnice, profesorke, aktivistikinje…
Marinella Senatore
Marinella Senatore (1977) je italijanska umetnica koja živi i radi u Rimu i u Parizu. Obrazovala se na polju muzike, lepih umetnosti i filma i to svoje široko znanje koristi u multidisciplinarnoj umetničkoj praksi. Na sajmu Artissima predstavila se svojim kolažima rađenim u kombinovanoj tehnici na kojima prikazuje različite slike iz popularne kulture, najčešće prošlovekovne, a sa njima obično kombinuje notne zapise. Muzika je centralni deo kompozicije oko koje se razvija imaginarni narativ prepun ličnih i kolektivnih sećanja i asocijacija. Protagonistkinje njenih kolaža su najčešće žene, i bilo da su prikazane kao jedinke ili kao kolektiv, one su istovremeno simboli i otpora i zabave. Sport i ples, pored dimenzije lične emancipacije, ovde figuriraju kao metafore kolektivnog delovanja i mogućnosti društvene promene. Pored estetske privlačnosti mesto na listi ima pre svega zbog sposobnosti da se na jedan zabavan i naizgled pitak način bavi ne tako vedrim i definitivno manje zabavnim temama mogućnosti kolektivnog društvenog delanja žena kao subjekata društvene promene.
Candice Breitz
Candice Breitz (1972) je južnoafrička umetnica koja pretežno radi u medijumu videa i fotografije. Kao i na ovom sajmu, njeni radovi često dokumentuju lične ispovesti, govore o bitnim, ali osetljivim društvenim temama. Na Artissima sajmu njen video-rad SWEAT predstavljen je u Jana Boutiqueu u okviru izložbe Abstract Sex koja je propratni program sajma, a sastoji se iz radova za ovu priliku pozajmljenih iz različitih galerija. Sam naziv je ujedno ime organizacije seks radnika/ca iz Cape Town-a (Sex Workers Education & Advocacy Taskforce), a rad se sastoji iz priča koje nam saopštavaju seks radnici i radnice iz prvog lica. U kadru videa nalaze se jedino usne koje govore, sa izoštrenim prikazom svake pore, zuba, jezika, tako da publika ima osećaj velike prisnosti, čak i blage neprijatnosti zbog takvog fokusa na detalje. Upravo je to ono što radi i značenjski − skreće pažnju na fenomen od kojeg se najčešće okreće glava jer preveliki fokus dovodi do osećanja nelagode. Iako je odabir seks radnica i radnika koji imaju jasan stav da je to njihov izbor i da imaju osećaj slobode svakako tendenciozno napravljen tako da proizvede empatiju sa ovim stavom, i ako zanemarimo koju stranu feminističkog pogleda na prostituciju/seks rad imamo, video nas svakako navodi da dublje promislimo o svakom svom stavu i da se saosetimo sa ovim ljudima i mislimo više iz njihove perspektive – a to je već postignut cilj angažovane umetnosti.
Marzia Migliora
Italijanska umetnica Marzia Migliora (1972) u svom opusu koristi širok spektar medija – zvuk, fotografiju, video, performans, crtež – koje najčešće kombinuje kao celovitu instalaciju. Njeni radovi se obično bave doživljajem svakodnevice, sećanjem ili analizom odnosa ljudi prema privatnoj i javnoj sferi. Na Artissimi je umetnica u okviru projekta Atrissima Telephone, koji za cilj ima preispitivanje odnosa savremene individue sa ovim uređajem, prikazala svoj rad Canto Libero. Ova zvučna instalacija govori o suočavanju sa nasiljem, ulozi slušaoca, empatiji i dubini emocija vezanih za temu nasilja nad ženama. U glavnom delu predstavila se radom Contra Nos #2 koji se sastoji iz velikog zlatnog ogledala sa slovima Quis Contra Nos ispisanim na staklu. „Ko sme protiv nas?“ preteći stoji na ogledalu podsećajući nas na to koliko društvena očekivanja koja formiraju naš identitet mogu da rade protiv nas samih. PIER PAOLO PASOLINI je treći rad, sačinjen od čeličnih slova na zidu kojima se ispisuju reči ovog filmskog reditelja: „Možda ja grešim. Ali i dalje kažem da smo svi u opasnosti”. Slova kao epitaf upućuju na sve naše svakodnevne individualne brige za društvene, političke, ekološke, ekonomske i sve druge krize i na osećaj bespomoćnosti pred njima.
Monica Bonavincini
Monica Bonvicini (1965) je italijanska umetnica koja kroz svoju umetničku praksu istražuje odnose moći, nadzor i kontrolu, preispitujući međuodnose arhitekture, prostora uopšte, i roda. Pitanja neodređenog značenja, simbolizma i asocijativnosti vizuelnog jezika, granice i mogućnosti slobode i izraza predstavljeni su u humorom obojenim radovima koji se obraćaju direktno posmatraču/ci. Monica Bonivincini koristi istorijske, političke i društvene reference i simbole koji su neposredno povezani sa prostorom instalacije, uspostavljajući kritički i reflektivni odnos sa mestom i značenjem dela. Ova umetnica na sajmu je predstavljena na dva mesta, u glavnom odeljku i u OGR-u, gde je postavljena njena samostalna izložba. Centralni deo samostalne izložbe sastojao se iz performansa i instalacije – naga ljudska tela naizgled su spavala ispod „tepiha” sačinjenog od isprepletenih kožnih kaiševa iznad kojih je visila instalacija neonskih lampi. Tela kao da se pomeraju jer im je neudobno da spavaju u istom položaju. Performans ima jasne implikacije na biopolitičke teme, te se može tumačiti u kontekstu upravljanja kolektivnim telom naroda/građana/nacije, upravljanja režimom rodnih uloga i seksualnom željom putem normi izraženih u zakonima, običajima, kulturi, kao i u organizaciji prostora.
Josefin Arnell
Švedska umetnica Josefin Arnell (1984) najviše se izražava na polju video-arta, animacije i filma, ali često i kroz različite forme performansa, crteže, instalacije i skulpture. U svom radu istražuje teme kompleksnih međuljudskih odnosa i emocija, izolaciju, majčinstvo, seksualnost, uživanje, nasilje. Nasilje, usko povezano sa jakom seksualnom željom, tema je kako videa, tako i dve monumentalne skulpture i crteža predstavljenih na sajmu. Video rad Failure is a feeling that exist long before it comes / running je narativ o ženi koja beži… Dve skulpture žene sa krpeljom pokazuju monstruoznu stranu seksualne želje, lik žene je izobličen, telo deformisano, usta širom otvorena u grimasi, upale i neprepoznatljive oči ukazuju na intenzitet negativnih emocija. Nju kao da siluje veliko krvoločno čudovište od kojeg pokušava da se odbrani. U isto vreme, na crtežima je prikazano kako krpelj seksualno zadovoljava tu istu ženu sa skulpture, te malopređašnji zločin sada izgleda kao svojevoljno uživanje. Umetnica pokreće kompleksna pitanja o seksualnosti, želji, njihovim različitim izazovima i praksama u kompleksnim savremenim društvenim odnosima.
Ivana Bašić
Umetnica Ivana Bašić (1983) iz Beograda, koja trenutno živi i radi u Njujorku, u svom radu se kroz medijum skulpture i videa bavi različitim temama vezanim za poimanje humanog, tela, prirode i emocija. Njene delikatne, ali pomalo bizarne skulpture ispituju ljudsku telesnost, materijalnost i forme živog sveta i taktilnost materijala, govoreći o ljudskom i post-ljudskom, kao i o intenzivnim izraženim ili neizraženim unutrašnjum osećanjima. Na Artissimi su izložene tri najnovije skulpture pod nazivom I too had thousands of blinking cilia, while my belly, new and made for the ground was being reborn koje zbog svojih poluapstraktnih formi ostavljaju publici otvorene mogućnosti za interpretacije i asocijacije. Ipak, sve asocijacije impliciraju pomeranje granica – bilo između ljudi i životinja, ljudi i prirode ili ljudi i tehnologije. Umetnica ispituje na koji način razvoj novih tehnologija utiče na percepciju ljudskosti, doživljaj tela i emocija, kao i na rod i seksualnost. Druge dve skulpture, Ungrounding #4 i #3, sačinjene od voska, još jednom ukazuju na to koliko sȃm odabir organskih materijala proizvodi osećaj da se radi o nečemu što pripada čoveku, ali u isto vreme apstraktnost forme upućuje na to da nas asocijacije možda varaju. Pukotine u nečemu što liči na deo tela prekriven kožom podjednako mogu da funkcionišu kao simboli ili metafore emotivnog života, neodvojivog od uslova materijalne egzistencije.
Nan Goldin
Jedna od mojih klasično omiljenih fotografkinja zatekla se na ovogodišnjem sajmu u Torinu. Reč je o Nan Goldin (1953), američkoj fotografkinji koja se u svojim fotografijama bavi društvenim problemima popud AIDS krize, prostitucije, nasilja, narkomanije, te uslovima života i kulturom marginalizovanih zajednica, sa posebnim fokusom na LGBTIQ grupe, kao i na ljude iz nižih klasa. Bavi se aktivizmom, posebno protiv farmaceutskih kompanija koje proizvode lekove protiv bolova koji izazivaju zavisnost. Njene fotografije često prikazuju eksplicitan seks, tragove nasilja, problematična ili nenormativna ponašanja određenih grupa, čime bez romantizacije ili idealizacije dokumentuje i lepe i teške strane života u određenim društvenim uslovima. Na fotografijama na Artissimi umetnica je prikazala subkulturu i reprezentaciju identiteta pripadnika/ca queer zajednice „hvatajući” trenutke iz njihove svakodnevice i njihovog okruženja. Ove fotografije izazivaju setu i navode na razmišljanje o privilegijama, stereotipima ili marginalizaciji, a i o tome koliko određeni društveni i ekonomski položaj oblikuje svakodnevne prakse koje od detinjstva konstituišu nečiji identitet. U isto vreme, prikazuju lepotu alternativne kulture, odevanja, seksualnih praksi, međuljudskih odnosa i načina života, stvarajući osećaj da prikazane individue i kolektivi uživaju visok stepen slobode u odnosu na društvena očekivanja i normirani život.
Lucia Marucci
Italijanska umetnica Lucia Marucci (1933) stvara kolaže i vizuelnu poeziju još od ranih šezdesetih godina. U svom radu igra se značenjima slike, na duhovit način kombinujući novinski tekst sa slikama iz pop-kulture. Njen zreli stil povezuje nasleđe avangardnog kolaža dade i nadrealizma sa postmodernističkom citatnošću. U ironičnom maniru preispituje društvena očekivanja od žene, ali i autoironično sopstvena očekivanja od sebe. Kritičko preispitivanje rodnih uloga kolažnom jukstapozicijom podjednako podseća na dadaističke kolaže Hane Heh i na postmodernističke radove Barbare Kruger. Na sajmu se nalaze kolaži iz šezdesetih i sedamdesetih, kao i nekoliko poznijih radova. Preko otiska ženskog tela koji podseća na Kleinove slike, na jednom kolažu ispisano je MARX crvenim slovima koja se slivaju niz grudi, dok je na drugom preko ženskog polnog organa postavljen print uvećanog novčića. Kritika kapitalističke konzumacije ženskog tela kao robe stoji pored upozorenja o licemerju ili nepoštenju drugova marksista prema ženskoj borbi. Zaključak – sve revolucije i svi sistemi koriste žensko telo, bilo kao monetu, bilo kao besplatnu radnu snagu ili plaćeno seksualno zadovoljstvo. Mnogi kolaži poigravaju se sa idealom žene, gde je istaknuta njena dvostruka pozicija – kao objekta pravljenog po meri društva i kao subjekta koji, iako često pokušava da se uklopi u normu, ipak od nje odstupi, te svojim nepredvidivim ponašanjem i emocijama dokazuje da je njen subjektivitet subverzivni element patrijarhalnog sistema.
Liliane Lijn
Liliane Lijn (1939), umetnica iz Amerike koja živi i radi u Londonu, često se navodi kao „prva umetnica koja je stvarala kinetičkim tekstom” (Poem Machines). Ona istražuje svetlost i tekst još od ranih šezdesetih, a pionirka je inkorporiranja električnih motora u instalacije. Njen rad pokriva spektar tema, medijuma i materijala u istraživanju odnosa čoveka, prirode i tehnologije, kao i sećanja, fikcije i realnosti, koristeći se korpusom ličnog iskustva, mitologije, nauke i poezije. Na Artissimi su predstavljeni radovi iz serije Early Events: Five narrative sculptures: It is a Girl, Seagate: The Sea in my Elbow, Great Neck: Shouldering the Burden of Childhood iz perioda od 1996. do 1999. i Lavender Queen i Paradise Lostiz 2000. Svi imaju formu instalacije koja kombinuje zvučni zapis, video rad i odlivke skulpture, uključujući sva čula u doživljaj dela − Lavander Queen sadrži „polje” sušene lavande koje širi miris. U ovih pet „narativnih skulptura” Lijn ispituje svoje sećanja, odnosno telesni, emotivni i kontemplativni odnos prema sopstvenoj prošlosti. Zvuci polja lavande, šum mora, govor bake i snimak iz detinjstva izazivaju osećanja melanholije i nostalgije, dok mali ekrani postavljeni u bronzane „uvalice”, koji veličinom i postavkom zahtevaju da se posmatrač/ica sagne i pažljivo zagleda, proizvode osećaj provirivanja u nečiju intimu. Uspostavljanjem intimnog odnosa poverenja i uključivanjem svih čula, umetnica podstiče osećaj snažne empatije i u publici evocira razmišljanja o sopstvenom detinjstvu, sećanju i odnosu prema ličnoj prošlosti.
