Priroda ljubavi i njen smisao nalaze se na neprestanom udaru pitanja i potpitanja, toliko da nije moguće pružiti neku konsekventnu analizu i hrabro stati na početak ovog dijaloga. Imajući to u vidu, usuđujem se da počnem od dva oprečna mišljenja koja su se najčešće pojavljivala u brojnim interpretacijama ljubavi na koje sam nailazila: da je ljubav afektivni ideal, gotovo svetinja, pa i veština, naspram pretpostavke da je ona čist dogovor, razmena dobara, odmeravanje moći, socijalni kapital. Upravo zato dva pola, investicija-institucija, stoje kao granične tačke mojih trenutnih opaski o ljubavi, pre nego što u okviru Kružoka Milica magazina: Ljubav je samo reč (od privrženosti do politike) budemo javno diskutovali o njoj. Neophodno je ipak potcrtati da ti polovi nisu čiste suprotnosti, niti je ijedna od ove dve opcije ispravnija od druge; investicije nisu nužno loše (zato što nagoveštavaju želju makar za povratom uloženog), niti su institucije nužno dobar oslonac (samo zato što su nasleđene, stabilne i poznate).
Postaviti pitanje o ljubavi – kao distinktivnoj pojavi i jednom od ključnih elemenata svih međuljudskih odnosa – nije naročito radikalno. Pa ipak, ukoliko se drznete da o ljubavi govorite u političkom kontekstu, mnogi će snishodljivo reći da je u pitanju postmodernistička izmišljotina. Ovakva reakcija ne treba da čudi – mistifikacija intimne sfere života sveprisutna je čak i među onima koji su skloni oštroj društvenoj kritici. Međutim, razmišljanje o ljubavi, kao i pisanje o njoj (iz veoma različitih potreba i perspektiva) zaista nisu sezonske filozofske nedoumice, već viševekovni sastavni deo kulturnih, socijalnih, te akademskih praksi. Ne nužno intimnih, niti subjektivnih, kako često sebi dozvoljavamo da verujemo.
Popularna kultura, još jedno ljubavno stanište, lako me ubedi u to da ljubavnici jesu stranci, nekoliko minuta kasnije sam sigurna da je ljubav ipak sve što nam je potrebno, a zatim mogu i da potpišem kako je ljubav hladnija od smrti. Osim ovih poetičnih i prijemčivih tvrdnji, koje bez sumnji deluju utešno, mora ipak postojati neki precizan opis, dovoljno konkretan da osigura ljubavi ozbiljan status kakav zaslužuje.
Pojavnost ljubavi, kao i sam pojam, podrazumevamo do te mere da je postalo nemoguće ponuditi njenu upotrebljivu definiciju. Usled potraživanja heštega #love i skrolovanja niz brojne svetlucave rezutlate svoje onlajn pretrage, Google mi je saopštio: “Ljubav je bezuslovna”. Ne mogu da pristanem na takav odgovor, a očigledno ne može ni ostatak internet zajednice; u suprotnom sva ova pitanja i banalne podkategorije ne bi ni postojale. A koliko god pitanja poput “Šta Bog kaže povodom ljubavi?” meni zvučala krajnje nelogično, ona dokazuju da je upitanost o ljubavi aktivnost u koju se neumorno upuštaju najrazličitiji članovi društva. I svima njima to pitanje podjednako pripada.
Ljubav je oblik delovanja, mentalni proces – kaže Džon Zerzan, ali ljubav je i kontinuitet, ona je konstruisanje egizstencijalnog projekta iz tačke u kojoj nije neophodno samo reafirmisati sopstveni identitet – piše Alen Badju. Erih From, odveć je poznato, smatra ljubav umećem (koje se zasniva na posvećenosti: koncentraciji, disciplini, strpljenju i veri) dok Zigmunt Bauman tvrdi da je ljubav želja za negovanjem i očuvanjem objekta negovanja: centifugalni impuls, za razliku od centripetalne žudnje. Bel Huks kaže da je ljubav aktivnost, ne osećanje, Rolan Bart smatra je usamljeničkim diskursom, a Srećko Horvat u njoj prepoznaje jedini preostali revolucionani potencijal:
“Potrebna nam je prava ljubav kako bismo izveli zaista radikalnu revoluciju, jer je ljubav vid ‘minimalnog komunizma’, kako kaže Alen Badju. Ljubav je komunizam udvoje. Međutim, ljubav je teška kao i komunizam, i često se može tragično završiti, baš kao i komunizam. Nalik revoluciji, prava ljubav jeste stvaranje novog sveta.” (Srećko Horvat, Radikalnost ljubavi)
Naime, dovoljno precizno pitanje nije samo šta ljubav jeste, nego kako ona nastaje, kome pripada i koja je njena svrha/uloga; traženje ovih odgovora možda deluje kao daleko kompleksniji poduhvat, ali ljubav nije tek trenutni proizvod kulturne klime već je kao ideja duboko utkana u tradicionalne, te savremne obrasce ponašanja. Kada sam otkrila knjigu The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution (koju je Šulamit Fajrston, američka feministkinja, napisala sa svega 25 godina), bila sam zaprepašćena time što nisam ranije primetila koliko su ideja ljubavi i rodna neravnopravnost blisko povezane. Na naslovnoj stranici upravo i piše – šesto poglavlje moglo bi da vam promeni život, a to je, naravno, poglavlje o ljubavi. Ono počinje rečenicom: “Knjiga o radikalnom feminizmu koja se ne bi bavila ljubavlju bila bi potpuni promašaj”, dok Fajrson u nastavku tvrdi da je pravi pokazatelj političkog značaja ljubavi “panika koju osećamo pri najmanjoj njenoj pretnji”. Svakako da smo ljubav iskusili, ali ona pita: da li je razumemo? Bel Huks u knjizi All About Love govori o tome da ne samo što je situacija muškaraca i žena u ljubavi očigledno neravnopravna, već muškarci mnogo češće pišu ljubavnu literaturu, da bi je žene konzumirale, time dalje potvrđujući ovaj model.
Zanimljivo je što ljubav pre svega vezujemo za partnerske i bračne odnose, te stoga o njima najviše i govorimo, premda se podrazumeva da to nije jedini oblik ljubavi (tu su još i porodična ljubav, ljubav prema bogu, ljubavi prema sebi). Gotovo do početka dvadesetog veka partnerski odnosi nisu podrazumevali nikakvo privatno iskustvo koje bi naposletku dovelo do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran, te finalno i sklapan iz društveno-ekonomskih motiva, dok se pretpostavljalo da će se ljubav sama od sebe javiti u tom okruženju. Čak i kasnija romantičarska ideja da je ljubav nešto nadčovečansko i veličanstveno zapravo je najčešće funkcionisala u kontekstu ‘zabranjenih’ privlačnosti; mahom niko nije idealizovao svog zakonskog, dodeljenog partnera na ovaj način (o čemu može posvedočiti i istorija umetnosti).
Od 50-ih na ovamo, za generacije zapadnjaka je ideja romantične ljubavi postala univerzalna zbog ideje o slobodi unutar ljubavnog diskursa, kojom se naglašavala važnost voljenog objekta nasuprot važnosti funkcije ljubavi. Uz to je usko vezan i apetit za posedovanjem, tipičan za modernog čoveka:
“Sreća suvremenog čovjeka sastoji se u zadovoljstvu što mu ga pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna djevojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti.” (Erih From, Umeće ljubavi)
Profesorka sociologije Eva Ilouz, koja je objavila nekoliko značajnih, neobično živopisnih i iscrpnih studija (Consuming the Romantic Utopia: Love and The Cultural Contradictions of Capitalism, 1997; Cold Intimacies: The Making of Emotional Capitalism, 2007), piše da su roditelji parova, pre dve stotine godina, donosili odluke zasnovane na nekoliko kriterijuma: dobro zdravlje, socijalna klasa i sposobnost da se finansijski obezbede. Ilouz tvrdi da danas postoji jednaka količna racionalnosti, ali ona dolazi od nas samih i utemeljena je na daleko dužoj listi kriterijuma, među kojima se nalaze i emocionalna, seksualna i socijalna kompatibilnost. Prema njoj, problem se nalazi upravo u mogućnosti izbora: nekada je predmet ljubavi dolazio slučajno i nije se mogao zameniti, a sada kada imamo privilegiju odabira, od nas se očekuje racionalan, analitički pristup. Izborom potencijalne partnere ocenjujemo kao robu široke potrošnje, dok se uvek možemo i odlučiti za nekoga novijeg, boljeg. Izbor nam je, dakle, nesumnjivo pružio slobodu, poboljšavajući naizgled položaj žena, ali ne treba zaboraviti da i u ovakvoj postavci muškarci i dalje imaju društveno-ekonomsku moć.
Ljubav je, zaključujemo, i perspektivno ekonomsko polje delanja. “Ljubav, u ovom kontekstu, nije uzvišeni romantični fenomen već ekonomizacija empatije” – tvrdi Brajan Kuan Vud u svom eseju Is it Love?, objavljenom u okviru najnekonvencionalnije od svih pomenutih publikacija o ljubavi – What’s Love (or Care, Intimacy, Warmth, Affection) Got to Do with It?. Ljubav je, po njemu, praktično tržište rada. Nije li to isto ono što tvrde i dobronamerni crkveni savetodavci, kada savetuju supružnicima da budu veseli dočekujući onog drugog sa posla, da se trude i ulažu u svoje ponašanje? Emotivni rad je, čini se, nešto što ove dve strane vide sasvim različito. Prof. Ilouz na samom početku svog predavanja What is Emotional Capital? govori o ljubavi kao klasnom pitanju, pri čemu citira Frojda: on razlikuje odnos prema ljubavi kod više i niže klase, tvrdeći da je radnička klasa “bolje opremljena” za emotivni pritisak i manje podložna neurozi nego aristokrate – razlog tome je nedostatak seksualne inhibicije (treba imati u vidu da ova njegova razmišljanja dolaze pre formalnog uspostavljanja psihoanalize kao discipline).
“Veza, kao što će vam ekspert reći, je investicija kao i sve druge: uložite vreme, novac, napore koje ste mogli da okrenete u drugom pravcu, ali niste, nadajući se da radite pravu stvar i da će se ono što ste izgubili ili čega ste se odrekli biti ponovo vraćeno za neko vreme – sa profitom.” (Zigmunt Bauman, Fluidna ljubav)
Ovo, pak, ne znači da je ulaganje bezbedno, ali znači da romantičarski shvaćena ljubav biva zamenjena fleksibilnim i povremenim okupljanjima, kao što se i menjanje partnera odigrava na način na koji menjamo stanove, kola, poslove (istina, tokom prethodnih 70ak godina drastično se menjao odnos i prema ovim drugim objektima materijalističkog obožavanja). Bauman dodaje – “Svaka konekcija može biti kratkotrajna, ali je njihovo obilje neuništivo.” Partneri se zato upuštaju u takozvani čist odnos (termin Entonija Gidensa) koji se može prekratiti bilo kada. Za takav odnos, između ostalog, nije važno da li žive u skladu sa heteronormativnim načelima ili se deklarišu kao pojedinci homoseksualne/biseksualne orijentacije, te da li su skloni poliamoriji. Čist odnos je ultimativna liberalna ponuda.
Olja Savičević Ivančević u sjajnom intervjuu (naslovljenom Ljubav u vrijeme umerenog fašizma) takođe govori o ekonomiji ljubavi i bahatom patrijarhatu u simbiozi sa kapitalizmom. Ivana Sajko, još jedna značajna hrvatska autorka, objavila je 2015. godine knjigu pod nazivom “Ljubavni roman”, koja upravo tretira ljubav kao neuspešnu i nedovoljno promišljenu radnu akciju. Zvuči grubo, ali ova je knjiga jedna od najnežnijih i najsurovijih savremenih regionalnih opservacija na ovu temu:
“…dok je još sve na svom mjestu, neoštećeno, dok se još nisu počeli prezirati radi neispunjenih obećanja, radi slabosti, radi lijenosti, radi sebičnosti, radi glupih sitnica, radi onih prokletih stanarina, dok još vjeruju da ljubav spašava, da ljubav hrani, da ljubav spaja ono što se razbije, da ljubav nudi prešutne odgoovre na najteža pitanja i da je, hvala bogu, besplatna. I zato je ipak osjećao nadu i zato se nije bacio sa stijene, nije popustio pred zavodljivom tragedijom velikog ljubavnog romana, nego je ponovio da će biti kako bude to jest, da će biti u redu, sve će biti u redu, sve će biti u redu, baš sve a to je bila još jedna sitnica u vezi ljubavi, to da slaže čim zine.” (Ivana Sajko, Ljubavni roman)
Interfejsi aplikacija za upoznavanje partnera (i to ne samo Tindera ili Grindera) podsećaju nas da postoji čitav spektar osobina ili estetskih karatkeristika koje je moguće izmeriti i/ili oceniti kako bismo došli do idealnih proporcija voljene osobe. Te nas aplikacije, protivno uvreženom mišljenju, ne udaljavaju: ono doslovno isključivo služe tome da nas spoje, a nijedna se aplikacija ne oglušuje o svoju svetu funkciju. Paradigmatski menjajući ideje o prisustvu i kompatibilnosti, one pre utiču na kvalitet našeg provedenog vremena nego što nas sprečavaju u tome da se sastanemo. U ljubavnom susretu nas, uostalom, malo šta može sprečiti – u prilog tome govori čak i istorija.
Ukoliko govorimo o komodifikaciji ljubavi, od aplikacija (koje su svima poznat strateški alat) je mnogo direktnija i tržišno problematičnija opcija iznajmljivanja devojaka koje nisu seksualne, već emotivne radnice, kao što na zapadu postaju sve popularnije seanse maženja (Cuddling Groups, na primer); ukoliko vam je i to previše, moguće je potpuno zaboraviti na telesnog partnera i upustiti se u odnos sa Invisible Girlfriend, aplikacijom u kojoj je moguće “bez tereta” odabrati godine, fotografiju i ličnost devojke. Ako na trenutak ostavimo po strani to što ovo mora biti jedinstveno narativno iskustvo za sve koji u njemu učestvuju, Invisible Girlfriend je takođe izvanredan dokaz da su emotivni rizici postali stvarna pretnja. Ali – bez rizika nije ni moguće voleti, kaže Badju.
Jedan od najdalekosežnijih, prvobitnih kompjuterskih virusa zvao se ILOVEYOU i 2000. godine je na Filipinima ugrozio privatne podatke na desetinama miliona personalnih računara. Stizao je u formi imejla, dostavljen u prilogu. Izgleda da je panika o kojoj govori Fajrston, koja se javlja kada ljubav biva ugrožena, jednaka ushićenju koje nastaje ukoliko se pojavi i najmanja naznaka te ljubavi – kao što je slučaj bio sa ovim atačovanim kompjuterskim crvom. Jednostavnost ove prevare leži u prepoznavanju toga koliko je ljubav važna svima, bez obzira na to da li su univerzitetski profesori ili prodavci cveća: svi oni će pohrliti da otvore pismo od onog koji šalje ljubav.
Umesto ponovnog zagrljaja koji predlaže Beti Đorđević, početi ljubav iz početka možda bi moglo da znači upravo dati joj konačno pažnju kakvu zaslužuje, van industrijski proizvedene pop muzike i blokbastera o stereotipnim neravnopravnim odnosima. Potvrditi je kao suštinsku vrednost, pristati na odgovornost koju ona podrazumeva, te shvatiti ljubav kao izazov, a ne izbor. Prihvatiti da predeo voljenja, kako kaže From, “nije prostor zabave niti odmora već mesto neprestane aktivnosti”. Snažna centrifugalna sila.
* Marion Fayolle, gif prema ilustraciji iz knjige Les amours suspendues
