Italijanska antropološkinja Đulija Mensitieri četiri godine je pisala svoju studiju modne industrije “Najlepši posao na svetu”, koja iznosi šokantnu tezu – da luksuzni i glamurozni fashion business zapravo počiva na ogromnoj količini neplaćenog rada, tačnije eksploatacije, mladih stažista i stažistkinja.
Nakon što je završio master iz industrijskog dizajna u Parizu, moj najbolji prijatelj se odselio u London kako bi počeo da radi za jedan od najvećih britanskih brendova koji se bavi proizvodnjom muških i ženskih torbi. I odjednom je nestao – intenzitet i haotičnost posla su ga usisali i naš kontakt je skoro pa zamro. U retkim razgovorima, napomene mi koliko je mukotrpno raditi u industriji mode i koliko ona zahteva odricanja. Svima će nam od ovakvih priča na pamet pasti radnja filma The Devil Wears Prada i gorko iskustvo devojke koja je na internshipu u velikom, uticajnom modnom magazinu. Nazvati okrutnim ono što ona doživljava po pitanju svog položaj u kompaniji, potplaćenosti i potlačenosti, kao i zlostavljanja od strane glavne i odgovorne urednice zvuči kao zlonamerno ublažavanje surove kapitalističke doktrine – skoro svi su zamenjivi i samim tim praktično bezvredni. Ali da je to u svetu mode realnost potvrđuje knjiga italijanske antropološkinje Đulije Mensitieri (Giulia Mensitieri) pod nazivom “Najlepši posao na svetu” (Le plus beau métier du monde). Ova knjiga je objavljena u Parizu na francuskom jeziku i predstavlja deo doktorske disertacije njene autorke, a primarno se bavi ogromnim neplaćenim radom onih na najnižim lestvicama radničke hijerarhije modne industrije. Misli se na hiljade slabo plaćenih stažista i stažistkinja, mladih dizajnera i dizajnerki od čijeg talenta i truda vrhunski brendovi ubiraju višemilionske zarade, uglavnom na basnoslovne plate i bonuse izvršnih direktora i top menadžmenta.
Mensitieri ni u jednom intervjuu povodom njene nove knjige ne propušta da napomene kako nju moda ni na koji način nije interesovala, dok nije upoznala mladu dizajnerku koju oslovljava pseudonimom „Mia“. Paradoksalna situacija u kojoj ova devojka nosi Chanel cipele i Prada torbe, putuje avionom po svetu na sastanke u biznis klasi, dok istovremeno jedva da ima dovoljno novca da iznajmi sobu, najčešće se hrani u Mekdonaldsu i ponekad ne može da plati račun za mobilni, zaintrigirala je autorku da istraži iznutra francusku industriju mode i otkrije šta je uzrok svemu ovome. Naime, Mia i njene mlade kolege i koleginice dobijaju vaučere u vrednosti i do nekoliko hiljada evra, koje ne mogu da unovče već samo da ih potroše na skupocenu garderobu. U poslu kojim se bave to je uniforma i njihovi poslodavci žele da oni svojim oblačenjem i izgledom oslikavaju imidž brenda. Ali ono čega ovi mladi ljudi često nisu svesni jeste da su eksploatisani, što Mensitieri lepo obrazlaže svojom definicijom da je “moda veoma bogata industrija utemeljena na neplaćenom radu.” Jer, naravno, najbolja i najefikasnije eksploatacija je ona koje eksploatisani nije ni svestan.
Na knjizi „Najlepši posao na svetu“ autorka je radila četiri godine i za to vreme je prikupila svedočanstva i izjave preko 50 insajdera iz modnog biznisa koji su sa njom podelili svoja iskustva. U knjizi se, recimo, nalazi svedočanstvo jedne modne novinarke koja je radila za jedan visokotiražni glossy magazin. Kada je prestala da radi za njega, njeni prijatelji i poznanici iz branše su jednostavno prestali da joj odgovaraju na pozive, mejlove i sms-ove. Takva surovost se redovno ponavljala u iskazima svih Mensitierinih sagovornika i sagovornica. U intervjuu za francusko izdanje magazina i-D, ona je objasnila da, iako „moda tehnički jeste stvaranje materijalnih proizvoda – torbi, odeće, kozmetike, ona zapravo prodaje sliku glamura, određeni nivo socijalnog statusa i relativno pristupačnu ulaznu tačku za must have životni stil, koji poznate ličnosti na društvenim mrežama, rijaliti zvezde i slični prikazuju kao normalan.“ Ona ističe da se ovakav odnos stvari zasniva na želji kapitalizma da prodaje snove, a taj i takav život jeste san koji će ljude gurnuti u konzumerizam, kako bi ga ostvarili. U svom osvrtu na objavljivanje knjige „Najlepši posao na svetu“, britanski The Guardian navodi neke od astronomskih cifri koje se vrte u svetu mode. LVMH, francuski multinacionalnih konglomerat koji poseduje preko 70 luksuznih brendova (Louis Vuitton, Christian Dior i Fendi između ostalih) prošle godine je imao porast profita od 41%. Zatim, Alon i Žerar Verthajmer, vlasnici Chanela, isplatili su sami sebi tokom prošle godine dividende u iznosu od 3,4 milijarde dolara, što je četiri puta veće od ukupnog profita firme. A bogatstvo pokojnog Karla Lagerfelda procenjuje se na 200 miliona dolara, što ga je činilo, osim jednim od najpoznatijih dizajnera na svetu, i jednim od najbogatijih.
Pitanje koje Mensitieri postavlja čini se krajnje logičnim – postoji li ikakvo moralno opravdanje da druga najprofitabilnija francuska industrija (odmah iza automobilske) tako sramno malo plaća mladu radničku klasu, koja je zapravo njen kreativni motor?
Što se tiče reakcija na knjigu koje su pristigle iz same industrije kojom se ona bavi, izdvojio se komentar pomenutog Karla Lagerfelda, koji je lakonski prokomentarisao: „Moda je potpuno nepravedna. To je tako. I to je sve.“ Sa druge strane, nepomirljiv sa navodima i zaključcima objavljenim u studiji Mensitieri bio je Žan Pol Gotje koji je sve to odbacio, odgovarajući da je moda biznis kao i bilo koji drugi i da su ljudi u njoj jedna velika porodica. Argumentacija negativne kritike ove knjige počiva i na tome što su u svim studijama slučaja koji su u nju uključeni intervjuisani subjekti predstavljeni pseudonimima, što ima svoje opravdanje uzevši u obzir strah od odmazde i gubitka posla onih koji su dali izjave. Takođe, dodaju ti kritičari, analiza je lišena bilo kakve statistike koja bi svojim brojkama mogla da podupre stavove i zaključke iznete u knjizi.
Poznati poslovni časopis Forbes, koji na svojim listama najbogatijih ljudi na svetu uvek ima i moćnike iz industrije mode, citira Mensitieri koja u knjizi piše da naličje te slike lepote, bogatstva, luksuza i glamura fasnion biznisa čini armija radnika i radnica koji rade praktično za džabe i predstavljaju eksploatisani prekarijat. Prekarni radnici su svi oni koji zbog nesigurnih i neredovnih poslova žive u veoma neizvesnoj egzistencijalnoj situaciji, što efektivno utiče na njihovo mentalno i fizičko zdravlje. Autorka zaključuje kako oni veoma često te svoje pozicije nisu ni svesni, jer celu situaciju percipiraju kao deo igre. Kao što sam već naveo, dokle god se stvari postavljaju tako da oni treba da se osećaju privilegovano što se uopšte nalaze tu gde jesu i što stiču poslovno iskustvo u tako uticajnim modnim kućama, ne mogu osvestiti eksploataciju koja se nad njima vrši.
Ovakav stav Mensitieri ilustruje primerima koji se vremenski protežu i pre zapošljavanja u high-end fashion kompanijama – oni počinju još u srednjim školama. Studenti i studentkinje koji će postati radnici i radnice se sve vreme privikavaju na ideju da je raditi za minimalac, ili čak ne biti plaćen uopšte, nešto što je normalno, očekivano i prihvatljivo, ponajviše zbog toga to imaju priliku da rade i uče od mentora koje smatraju genijalnim. Autorku je fasciniralo što neki od njih često opravdavaju takav poredak stvari, što joj je potvrdila i jedna od sagovornica u studiji. Ona je radila za jednu poznatu, luksuznu, edgy modnu kompaniju, koja je, između ostalog, sarađivala i sa Lady Gagom. I dok je njen mentor, kreativni direktor koga je doživljava kao očinsku figuru i smatrala genijalnim, zarađivao mesečno 13.000€, ona je radila za minimalac i više puta joj je odbijena molba da joj se plata poveća za samo 100€. Ceo ovaj fenomen, u kojem „heroja-tiranina dižemo na pijedestal dok nas istovremeno eksploatiše“, Mensitieri naziva „glamurizacijom dominacije“. Ne treba verovati da je modna industrija jedina u kojoj se ovakve stvari događaju, niti je smatrati odgovornom što takve stvari uopšte postoje. Možda samo treba verovati da knjiga Đulije Mensitieri može da stvari pokrene iz mrtve tačke i čak ih promeni nabolje.
